Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Југославије од 1998 до 2000. године, у интервјуу за Српску ТВ ЦГ, изјавио је да постоје документа која доказују да је агресија НАТО 1999. године имала за циљ да позиционира америчке војне снаге на Балкану и надомести пропуст америчког генерала Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата.
„Постоје документа која потврђују да је непосредни циљ САД био да се агресијом 1999. оправда распоређивање америчких војних снага на Балкану и да се на тај начин исправи пропуст генерала Двајта Ајзенхауера током Другог светског рата“, каже Јовановић.
„То објашњава подизање америчке војне базе „Бондстил“, код Урошевца, највеће у Европи, успостављање, после „Бондстила“ , три америчке војне базе у Бугарској, четири америчке војне базе у Румунији и многе друге. У Европи данас има далеко више страних војних база него у време врхунца хладног рата, надметања капиталистичког и „комунистичког“ система и постојања Варшавског пакта. Куда води и шта су циљеви милитаризације Европе данас?“, пита Јовановић.
„Агресија НАТО 1999, и Американци то признају, била је потребна и као преседан за оружане нападе НАТО, или појединих њених чланица, без одлуке Савета безбедности УН, било где на планети, у било које време. Уследиле су као што је познато, оружане интервенције и агресије на Авганистан, Ирак, касније, на Либију, недавно, на Мали“, објашњава Живадин Јовановић.
„У току је посредни (by proxy) оружани напад (преко терориста и најамника) на Сирију. Бивши командант НАТО за Европу, генерал Весли Кларк у интервју једној америчкој телевизији је потврдио да Пентагон има листу земаља против којих се планирају оружани напади, укључујући Иран“, каже он.
„На основу свега, мишљења сам да је агресија НАТО против Србије и Црне Горе (СРЈ) 1999. означила почетак „контролисаног“ трећег светског рата „ниског интензитета“ чији је стратешки циљ прерасподела природних богатстава на планети, пре свега, нафте и гаса, али и стратешких минерала“, наставља он.
„Контрола стратешких путних праваца и тржишта такође је део исте стратегије. Било би превише поједностављено ако би се рекло да се ради о специфичним, или како то амерички стратези кажу, „уникалним“, случајевима. Иза „дрвећа уникалних случајева“ треба распознати „шуму“, односно, стратегију глобалне контроле богатстава на планети.“, каже Јовановић.
„У досадашњем току, рат се води на три континента. Са освајачким циљевима, „вољно“, или невољно, у том рату учествују НАТО, као највећи војни савез на свету, ЕУ која је прихватила стратегију НАТО, три од пет сталних чланица СБ УН, шест од осам чланица Г-8. Евентуално заоштравање светске кризе и настојања богатих да терет накнаде за своје губитке оружаном силом пренесу на друге делове света могло би досадашњој „шуми“ „уникалних“ ратова дати сасвим нове обрисе.“, закључује Живадин Јовановић.