Устав Србије – једина платформа!

0
349

ЛПише: И. Гарашанин

Уколико Скупштина Србије прихвати да расправља и да, у неком облику, усвоји понуђену платформу о КиМ, њено усвајање довешће аутоматски и нужно до престанка важења, односно, до одређене врсте суспензије постојећег актуелног Устава Републике Србије, као и до коначног и трајног губитка Косоваи Метохије и суверенитета и државе Србије над тим делом њене терторије.

Једина платформа за политички дијалог је Устав Србије у коме је детаљно образложен концепт аутономије и Косова и Метохије и Војводине.

Тако да је доношење неке посебне платформе за политички дијалог, а која се бави уставно-правним питањима – која задире у питања која регулише Устав – потпуно излишна, јер: политички дијалог подразумева разговоре о облику државне и територијалне организације – односно о облику аутономије на конкретном примеру; а како је ова аутономија потпуно и детаљно регулисана у постојећем, актуелном Уставу републике Србије, то је једина платформа за политички дијалог Устав, док је свака друга платформа или излишна-непотребна, као што своје виђење облика аутономије или решавања државно-правног статуса може да понуди и било који други политички субјект – а не само институција председника државе.

Насупрот ономе што се истиче у платформикоју је понудила институција председника државе Србије, за технички дијалогможе да се усвоји нека посебна стратегија-платформа коју би изгласалаСкупштина Србије: када је, пак, реч о политичком дијалогу-који је једино опредељење које нуди поменута платформа-онда је једина могућа иодговарајућа платформа, односно полазиште у преговорима Устав РепубликеСрбије, са детаљно образложеном аутономијом и организацијом својихаутономних покрајина Косово и Метохија и Војводина.

Како платформа председника Републике Србије регулише питања којима се бави Устав-задире у уставно-правна питања, то би њено изгаласавање у Скупштини Србије практично значило да парламент суспендује актуелни УставСрбије и да за нови Устав узима текст платформе председника РепубликеСрбије.

У том случају актуелна Скупштина Републике Србије била бисвојеврсна уставотворна скупштина паралелне државе Србије коју би, у оквирупостојеће државе Србије, формирао актуелни предсеник Републике Србије ичији би Устав био понуђена платфрома за Косово и Метохију. Међутим, овимчином престала би да постоји Република Србија, зато што њен садашњи Уставпрактично више не би важио. Уместо ње, успоставила би се паралелна или новадржава Србија, коју би у почетку чинили председник Републике и СкупштинаСрбије.

Међутим, како платформа која би изгласавањем у парламентунесумњиво добила снагу и функцију Устава, не прописује државнуорганизацију на територији целе Србије-њеног централног, ужег дела иВојводине, већ само државно и територијално устројство Косова и Метохије, тоће њено усвајање у парламенту значити разарање-нестанак државе Србије-Републике Србије.

Такође, како садашњи, актуелни Устав Републике Србије усвојој преамбули из 2006. године јасно прописује да је Косово и Метохија неотуђиви део републике Србије, ако се у парламенту усвоји платформа којимће се чином Устав практично суспендовати и престати да важи, онда ћепрестати да важи и Преамбула Устава, што значи да ће Република Србија трајно и заувек остати без Косова и Метохије-односно да ће Србија изгубити на овај начин Косово и Метохију заувек. Зато што једини бранилац њеног суверенитетаи права које полаже на Косово и Метохију јесте управо и само актулени Устав Републике Србије, који нуди концепт аутономије и организације власти који сесуштински и није мењао од 1974. године до данас-осим што је доживео великопобољшање уставним променама из 1989. године.

Како платформа имапретензије уставно-правног текста јер се бави питањима концепта аутономије,начина државне организације и надлежности институција власти, њено усвајањезначиће напуштање концепта аутономије који је прецизиран у Уставу Србије- асамим тим значиће суштинско одустајање од тог Устава-његову суспензију укорист понуђене платформе и концепта аутономије и државне организације уњој дефинисаног, што значи да ће платформа заузети место постојећег Устава ипостати нови устав Србије.

Наравно, као што сам објаснио, ово би довело и до разарања и нестанка Републике Србије, као и до коначног губитка Косова и Метохије. Скупштина Србија, ако поштује Устав по коме је конституисана иизабрана, као и ако поштује демократски систем и процедуре, као и вреднпостии принципе демократије, не би семала да прихвати да расправља о платформи за Косово и Метохију коју је понудио председник Републике Србије.

Парламент би требало да одбије ову платформу. Међутим, уколико је у неком делу политичке јавности или политичке сцене дошло до неких нових идеја и уставно-правних концепата, решења у погледу облика аутономије и политичке и државне организације у Републици Србији, онда би, на демократски начин, Скупштина Србије требало да иницира регуларну процедуру промене Устава Републике Србије на начин који је предвиђен самим Уставом.

У том случају, платформа председника Србије вероватно би била само једна од политичко-правних идеја,а Скупштина би у разматрање узела и предлоге који би стигли од других политичких субјеката-странака, група и организација. Дакле, уколико држава Србије хоће да један модел аутономиоје и политичко-правно-државно-територијалне организације наметне на једном делу своје територије, она морада тај модел прошири и примени на целој својој територији-и на ужу или централну Србију, као и на Аутономну покрајину Војводину.

У том случају, као што сам навео, потребно је променити Устав Србије, али се то може учинити само на начин који је прописао сам Устав, у регуларној процедури. Усвојити платформу за КиМ коју је предложио тим председника Републике Србије и председник Србије као неку нову преамбулу постојећем Уставу Србије, или каоанекс Уставу или као амандман на Устав и слично-није могуће, а да се непромени цео устав Србије: зато што платформа регулише уставно-правнапитања, а у колизији је са истим решењима-аутономије и опште државно-политичко-територијалне организације аутономних покрајина, која постојеуставу Србије.

Тако, било би немогуће усвојити ову платформу као додатак и саставни део Устава-јер она нарушава, њене одредбе су у супротности саодредбама и члановцима Устава Србије.

Шта више, она регулише питања које јеУстав већ регулисао, те се јавља као алтернатива постојећем Уставу, као штосам објаснио. Отуда, ако би се хтело да решења понуђена у платформи добију снагу Устава, онда је платформа излишна-а оно што треба да се уради јесте дасе промени комплетни устав Србије у правцу тих решења у платформи-али се точини у регуларној процедури, а не неким ад хок усвајањем платформе као делаустава.Платформа је логички, а тако и правно-политички потпуно некохерентнаи неповезана: наводи се да ће се аутономија српских општина потврдитинајвишим законским актима Покрајине. Наравно, по Уставу Србије то може дабуде само Статут покрајине.

Међутим, аутономна покрајина, како је дефинише устав Србије, нема ту моћ и ингеренције да се бави уставно-правним питањима,тако да она ниједним својим актом, највишим или било којим другим, не може да се бави питањем као што је облик аутономије-већ је то питање у потпуностиу ингеренецији централне власти и Устава Републике Србије, чије су покрајине само део. Платформа скупштину, председника и владу Аутономне покрајинеКосово и Метохија назива Привременим институцијама самоуправе.

Међути, по Уставу Србије то су Скупштина АП Косово и Метохија, Извршно веће АПКосово и Метохија и председник Скупштине Ап Косово и Метохија. Тако, платформа за политички дијалог која проистиче из устава Србије ове институције, без обзира на начин на који су изабране, треба да зове и да се према њима односи као према институцијама како су предвиђене УставомСрбије. То би требало да буде и понуда Србије у политичким преговорима и дијалогу.

Наиме, само на тај начин би могао да се изврши пренос ингеренција инадлежности са Републике Србије на аутономну покрајину Косово и Метохија-ако се постојеће институције власти зову и третирају као институције које прописује и познаје Устав Србије.

Дакле, надлежности и прерогативи државе немогу да се пребаце на неке Привремене институције самоуправе, јер је то упротивности са Уставом Србије, већ само на Скупштину, Извршно веће и председника Скупштине АП Косово и Метохија.

Најзад, решење за статус и положај Српске православне цркве на Косовуи Метохији које предлаже платформа председника Републике јесте она која одПећке патријаршије, односно од епархије рашко-призренске прави Ватикан-црквену државу у оквиру световне државе. Наравно, тако се разбија целовитости јединство Српске православне цркве и из њеног тела се издваја нека посебна-самостална и аутокефална Српска православна црква Косова и Метохије.

Раздвојеност цркве и државе јесте традиција западне Европе, али не и традиција Србије, јер је познато да је у историји Србија држава ишла заједно са црквом, а црква ишла заједно са државом. Ако је тако било до сада, нема разлога да се сада једном политичком платформом нарушава јединство српских православних епархија и да се од Пећке патријаршије, по угледу на Латеранске уговоре којим је успостављена држава Ватикан у држави Италији, прави православни Ватикан.

Но, ако би Пећка патријаршија постала православни Ватикан, то би и формално означило крај Српске православне цркве и њене аутокефалности стечене 1219. године, који се суштински већ и одиграо, а чега јеслављење Миланског едикта само једна од видљивих манифестација. Узор који је платформа нашла у Статуту Каталоније у Шпанији је потпуно неадекватан и непримењив у Републици Србији за један део њенесуверене територије.