Излази из страшних времена и поново куца на врата сада озбиљно угрожене Европе. Европско – руска сарадња може резултирати новом великом евроазијском силом. Била би то непобедива империја од Алтантика до Тихог океана, са својим људским, економским и културним супстратом…
Од памтивјека било је много империја. Али, нису све цивилизације обавезно биле империје, али, важи и обрнуто. Многе су међутим, упркос ишчезнућу, оставиле дубоког трага не само у политичком обликовању свијета, већ и у цивилизацијском насљеђу. Те тековине увелико су временски превазишле доба трајања империја, поставши свјетском цивилизацијском баштином.
Империја је у свом зениту постала заједница многих народа и култура, али оно што импресионира то је успјешна симбиоза разнородних елемената у јединствену цјелину коју данас зовемо грчко – римско – кршћанском цивилизацијом. Империја је одавно ишчезла, али наш свакодневни живот почива дубоко на њеним темељима. Што карактеризира империју?
Разумије се, најприје војна моћ која је посљедица добре друштвене организације, добро смјештеног земљописног подручја и пожељне близине ресурса. У самом почетку суштински чинилац је било етничко јединство; истицање врлина, јасан и поуздан правни систем и јединствено вјерско обиљежје.
Пут ка империји је био отворен. Самом Империјом Рим је био преображен, република је нестала, али старе институције, правни поредак и само римско грађанство као политички појам опстали су и развијали се у новом облику. Једном ријечју, грађанин није више био само потомак Латина, већ најприје као становник Царства. На врху моћи дошао је истодобно и час опадања. Али свуда је већ латински језик, римско право и јединствена култура постала баштина за будућност. Модерни свијет данашњице био би готово незамислив без ових тековина.
Након сумрака Царства, послије велике сеобе народа, на подручју бивше Империје никле су нове државе које ће мање – више бити и границе данашњих еуропских држава. Током Средњег вијека дуго ће трајати феудална расцјепканост и политика уситњености.
Полако, Еуропа је из дубина средњевјековља, растом градова улазила у доба просвијећености напретка науке и мануфактура. Стварале су се нове крупније националне државе, политички и економски све моћније. Ускоро су почела легендарна путовања и откривање нових свијетова. Еуропске земље су почеле освајање и насељавање нових свјетова. Један од тих свјетова, иако ријетко насељен и на нивоу безначајне колоније ускоро ће ући пуним корацима у клуб одлучујућих сила.
Далеко, на еуропском истоку у древној словенској постојбини дријемало је Руско царство. Било је тако далеко, да је једва неколико људи у цијелој Еуропи знало ма шта о њему. Када је крајем XВИ стољећа аустријски цар упутио у дипломатску и трговачку мисију грофа Херберштајна који је познавао словенски језик у далеку Москву; била је то мисија равна откривању Америке. Гроф се срео са царем Иваном Грозним. Он и његова пратња том приликом су путовали и Волгом, обишли Њижни Новгород и упознали Дњепар. У Бечу су дочекани са огромним занимањем. Приче о великој Московији прошириле су се цијелом Еуропом изазвавши велики интерес у научним и још већи у трговачким круговима. Ипак, Русија је била још веома недоступна и трговинске мисије још су биле само повремене.
У цијелој Еуропи тога доба постојало је само једно свјетско Царство. Била је то поморска и трговачка Британска Империја. Она се раширила свуда по познатом свијету. Спорадично, једно је вријеме млада Холандска Република озбиљно закорачила у свијет праћена донекле Француском. Ипак, прави господар морских пространстава и свјетских ресурса убрзо су постали лондонски банкари, дајући тако печат Британској Империји. Та трговачко – банкарска Империја играти ће пресудну улогу у будућа три стољећа еуропске повијести. Она ће све учинити да никада више не буде империје у Еуропи , да она буде политички и економски расцјепкана до импотентности. Еуропа ће то сурово платити, па и данас још увијек плаћа политички ужас лондонских банкара.
Бесконачни локални ратови, границе и уситњеност, оно је у што ће Еуропа бити гурнута. Чинило се да тако може трајати стољећима. А онда изненађење је дошло са истока!
У далекој Московији на трон је сјео млади Петар Романов. Као и за остале ван Русије једва да је нетко чуо за њега. У то доба на Балтику су премоћ имали Швеђани иначе признати као респектабилна сила тог доба. Дубоко у унутарњости обитавало је уснуло Царство. Енергични млади цар стицајем прилика дошао је у прибалтику са холандском трговачком факторијом, у непосредан додир.
Живог ума, убрзо је схватио какав јаз дијели његово Царство од далеко развијенијег Запада. Брзо је уочио како Русија не може ући у породицу еуропских земаља ни као осредња сила, те да би јој у будућности могли бити угрожени интереси. Подузео је пут на Запад да се упозна са знањима, особито око градње бродова и изгледа, обуке и наоружавање војске. Схватио је да слаба и заостала земља не може имати модерну и ефикасну војску.
Тада је подузео читав низ унутарњих реформи да би створио основу за модернизацију. Отпори су били огромни. Племство и Црква су били престрашени. Новости са Запада примане су са страхом и одбојношћу. Цар свих Руса није се ни за тренутак колебао. Сурово је скршио све отпоре, убивши и рођеног сина. Петар није узалуд добио назив и Велики. Он је апсолутно хтио да створи велику силу и да је на велика врата уведе на еуропску политичку сцену. Шведска је поражена, а превласт над Балтиком прелази у руске руке.
Модерна и добро мотивирана руска је војска кренула на југ избивши на Црно Море. Царство се веома проширило. Овако брз раст моћи, војне и политичке, уочен је у Лондону, премда се чинило да Русија нема потенцијала за уплитање у континенталне послове. Али једна жена, врло одлучна и способна жена убрзо ће изненадити Стари свијет. Катарина Велика, најприје се окренула ка Далеком Истоку. Огромном брзином Царство се проширило до ријеке Амор.
Об, Јенисеј и Лена , постале су руске ријеке, а домало су Козаци избили Охотско море. Изграђен је Владивосток. Царство се сада простирало од Пољске до Тихог Оцеана. Рођена је империја.
На Западу, руска војска је умарширала у Берлин, а Суворов је прешао Алпе и ушао у Италију. Били су то блистави дани младе Империје. Не само у ратовима, већ и у стицању нових знања и рађању нове културне елите. Лондонски банкари су увидјели какав се ђин рађа на Истоку. Било је само питање када ће традиционална британска политика слабе и уситњене Еуропе доживјети колапс, а на политичку сцену ће ступити Империја као могућни хегемон и обједињујући чинилац у еуропским приликама.
Но, банкари ће се морати позабавити побуњеним колонијама у Сјеверној Америци. Послије неуспјеле војне интервенције
Колоније су се ујединиле у младу Републику, у федерацију независних колонија. Рођене су Сједињене државе Америке. Лондонски банкари брзо су увидјели какове се прилике указују у Новом Свијету и вијек касније почет ће полако преузимати вођство нове нације. Дотада амерички свијет брзо ће се развијати. Изузев на југу становништво се састојало од еуропских досељеника, вриједних, смионих, жилавих и подузетних људи. Трагедија домородачких племена успутна је цијена стварања нове моћи. Успутних трагедија бит ће и убудуће.
Француска револуција и Наполеонове експанзије имали као посљедицу стварање моћне континенталне силе у облику Француског Царства. Сва Европа била је под Наполеоновом хегемонијом. Русија је била мало потиснута, али је у основи постала партнер Француске и тако су у Еуропи постојала једно поред другог два велика Царства – руска и француска империја. Сада су банкари видјели шансу да се ријеше и једне и друге силе. Дипломација, новац и погрешна процјена руског цара Александра ИИ, водила је кршењу континенталне блокаде.
Британија је обећала Александру заједничку акцију и подјелу Еуропе, ако испровоцира Наполеона. Грозни рат 1813 г. скршио је Француску Империју. Али Русија је постигла Пирову побједу. Све до Тарутина иза Москве било је спаљено. Глад и хладноћа однијели су на милијуне Руса. Уз то отпори реформама успорили су модернизацију. Русија није пропала како су се банкари надали, само је привремено заустављено.
На истовјетан начин банкари су у Првом свјетском рату уништили Њемачку и Русију. Русију готово до темеља. Довели су комунистичке издајнике којима је све руско било страно. Огромна култура, свјетског значаја била је уклоњена , а негдашње царство клањало се Молоху страних инвеститора – лондонских банкара.
Други свјетски рат , значио је привидну подјелу на Запад и Исток. Још од 1917 г. САД су агресивно закорачиле у Европу. Сада је Британско Царство постало америчко, а насљеднице Империје, постала је држава САД. Сила на два кључна мора, сматрала је да је предност поморске силе необорива. Распад СССР-а схваћен је као почетак краја Русије. Није се више озбиљно сматрало да би Русија поново могла Империја. Па ипак уз големе енергетске и сировинске ресурсе, Русија би се ослобођена древних стега и озбиљно модернизирана могла брзо вратити на политичку сцену као сила првог реда.
Што се САД тиче, оне постепено схваћају да је голема еуроазијска сила са још већим ресурсима, апсолутно непобједива у рату са поморском силом, макар она доминирала на два кључна мора. Доба класичних империја је прошло и сада се само може говорити да свијет може бирати између империје зла и империје толеранције.
Извор: Васељенска ТВ