(преузето са Светосавље.Орг – одломак из „Кроз тамнички прозор – Свети владика Николај Велимировић“)
Слога у добру, за којом Срби од вајкада теже, значи вера у једнога доброга Бога, који је само добро и извор свакога добра. Који тако верују, готови су да се сложе са свима осталим људима који такву слогу желе, тј. слогу у име Бога добра, који је извор свакога добра.
Али нису сви Срби одувек такву слогу желели. Било их је у свако време, који су мислили да је потребно и ђавола окадити. Кап зла, кап отрова, дакле, треба улити у суд добра, и подела народа је неизбежна. Та подела је би вала или на основу Крста Христова или на основу имена српскога.
Једни Срби су остали верни Христовом крсту и српском имену, други су издавали Христа и Српство, јер су се у време љутих искушења склањали или под исламски полумесец или под хрватско, мађарско и аустријско име. Ови су обележени као издајници вере и народности, крста Христова и имена српскога.
Где је онда слога за којом Срби од вајкада вапију? Она још није дошла. Она ће доћи. А када дође, неће лако отићи. Јер с њом Бог долази. Јер за Србе слога није тренутна ортачина, ни пролазна заједница, нити пак удружење снага ради добитка плена.
За Србе је слога најпре једини Бог добра у три лица и нај вернија слика таквога Бога на земљи јесте јединство милиона лица у једноме, једносушном и једномисленом народу. Дакле, један Бог у три хипостаси, и један народ у милионе хипостаси, али са једним јестеством, једним духом, једним циљем и једном вером и једном љубављу. Такав циљ још није постигнут ни од једног народа у свету. Такав циљ поставио је себи само српски народ, и на своме грбу исписао: Само слога Србина спасава.
Обичну слогу о којој говоре сви народи на свету, имао је Србин, и често је постизавао. Али та слога њега није задовољавала; по што то није она необична слога на коју Србин мисли кад о слози мисли и говори. Јер Србин кад говори о слози не мисли на биолошку слогу него на богословску и божанску.
Ову необичну и божанску, троједину слогу, не могу никада људи задобити ако им од Бога не буде дарована; ваистину не могу као што не могу ни кишу низвести кад они хоће. И она необична слога, исто као и киша, у влас ти је Бога свемогућега. Ко се ње удостоји, и ко за њом пред Богом чезне, ономе Бог и даје. Она је изражена у Христовој предсмртној молитви Оцу за ученике: Оче, нека сви једно буду, као Ти што си у мени и ја у Теби (Јов. 17, 21).
Просимо, браћо, такву слогу од Бога. Перимо руке своје од злих дела, и ум свој од злих мисли, и срце своје од злих жеља, да би се удостојили бити ризница тога Божјега дара. Јер неопрани то не могу примити. Богу наше му, јединоме у Тројици, слава и хвала на век. Амин.