ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ – Момир Лазић 1947. 2020. +++

Јутрос ме је сачекала вест да је преминуо мој велики пријатељ песник Момир Лазић, а за све нас његове млађе пријатеље националисте Чика Мома.

Момир Лазић је био једна од најбитнијих личности у мом формирању као човека и националисте, а знам га више од 20 година.

Не знам шта бих прво рекао о Момиру Лазићу, а да нешто не пропустим из те богате животне биографије и прво што бих реако за њега, то је да је био песник и човек. Човек у правом смислу речи, који је увек био на првој линији одбране српства ма где да је оно угрожено.

И због тога је због своје песничке душе неизмерно патио, али и прикривао кроз свој стас и глас, који верујте ми није био ни мало сладак када дрекне и опсује.

Момир је био један од оснивача Републике Српске, близак пријатељ Радована Караџића, али и слободно могу рећи духовни отац покојног Небојше Крстића, председника Отачаственог покрета Образ. Смрт Небојше Крстића је такође за њега била једна од болних рана које су биле отворене током читавог његовог живота. Мислим да није било ни једног нашег сусрета, а да га није поменуо.

Он је такође један од људи који је знао у правом смислу речи колика је цена српства и колико кошта слобода.

Био је заробљен од стране Туђманових усташа и провео је време у затвору.

Једном приликом ми је рекао да му није тешко пало када су њега тукли и малтретирали, већ да му се душа цепала, када је једне вечери чуо дечију вриску и кукњаву док су их усташе мучиле и пребијале.

Момир Лазић је преживео и усташки затвор и наставио је са својом борбом.

Увек спреман за борбу, никад жалба, кукање, недостатак вере…

Спреман свим својим срцем да стане у одбрану сваког Србина, али и сваког човека на кугли земаљској који је угрожен због сведочења истине.

Био је уредник чувеног часописа Збиља у којем су многима од нас излазили први текстови које смо шкрабали, а које је Момир неуморно објављивао.

Кроз моју кућу прошле су тоне овог часописа којег ми је Момир слао у стотинама примерака “да изделим људима” и поред тога што му је он често био једини извор прихода.

Момир је био песник. Објављивао је поезију, за одрасле и децу, од 1967. године („Жега“, „Говор пјене“, „Мом народу да не заборави“, итд.), роман „Швабац“, књиге огледа и расправа „Крст завичаја“, „Испирање мозга“, „Образ и отаџбина“, „Правда“, „(Не)правда“, итд. Превођен је на шведски, русински, албански, македонски, словеначки, италијански, малтешки, пољски, мађарски, руски, јерменски, белоруски, бугарски, румунски и енглески језик. Уврштен је у многе антологије, носилац бројних награда…

Последњих година радио је и као водитељ на Телевизији АС у Шапцу, где ме је често позивао као госта.

Задња емисија коју смо снимили била је баш о Косову и издаји Александра Вучића. И управо та наша последња емисија је забрањена и никада није пуштена. Момир ме позвао и тихо ми рекао “пукла је картица”… Одлично смо се разумели шта је то значило…

Част ми је што сам у својој биографији забележио да сам био забрањен са Момиром Лазићем и то баш због тога што смо бранили српство и сведочили истину, баш као што је он радио свог читавог живота.

Оно што је Момир имао, а што ретко ко од мушакараца закачи током живота је и његова супруга Верка.

Такву љубав и оданост никада нигде нисам видео током свог живота. Увек уз Момира, као сенка, ма шта он радио, чиме се бавио, са ким ратовао, увек му је била подршка и увек уз њега. Никада реч критике зашто је нешто урадио и поред тога што ће због тога претрпети озбиљне консеквенце и штету.

Великом Србину, националисти, песнику, човеку… нека је вечна слава и обећавам му да га нећемо заборавити!

Чика Момо, мој пријатељу, Бог да ти душу прости и немој ни ти заборавити на нас у Небеској Србији!

Иван Ивановић