Пише: Душан Опачић – ВЛАДАР БЕЗ ВЕЋИНЕ НАРОДА – ЗОРАН ЂИНЂИЋ

Кажу о покојницима све најлепше, океј, то можемо о онима који су напустили овај свет а иза себе нису оставили толико крша и лома да ми живи након њих почистимо, средимо и доведемо у ред. Ја ћу се ипак држати оне Волтерове „о покојницима само истина“.

Пише: Душан Опачић

На данашњи дан 2003. године убијен је премијер Србије Зоран Ђинђић. Име које данас можемо срести на таблама улица и булевара широм Србије. Епски јунак другосрбијанске клике, „државник“ чија је политика у тренутку атентата на њега уживала нешто преко 5 одсто подршке у народу, „визионар“ који је преценио сопствену улогу.

Наравно да осуђујем његово убиство, осуђујем убиство било ког човека а посебно пуцањ на институцију премијера. Поштујем оне који га и даље поштују и његову политику, али одбијам да га идеализујем само због чињенице да је убијен, одбијам направљену атмосферу у којој он постаје табу тема и „света крава“.

Уколико његови поштоваоци желе да праве свеца од њега то је њихово право, али не прихватам да се колективно намеће народу ово идолопоклонство, кроз стално нове споменике и улице. Ја заиста искрено жалим човека и желим да знам ко стоји иза његовог убиства, али због тога нећу престати да искрено критикујем и осуђујем његову политику.

Око узрока и детаља његове смрти се и даље спекулише, а званична верзија тог трагичног догађаја је поражавајућа. Да постоје било какви докази да је он убијен да би се спречио некакав фантастичан напредак наше земље или неки његов лични план за спасење земље и народа, одавно би већ махали са тим. Засад само знамо да су извршиоци убиства били људи са којима се он дружио, од којих су неки имали контроверзне улоге у грађанским ратовима у бившој Југославији, а, што је још интересантније, пре ових улога „правих патриота“ и изузетно занимљиву историју у страним формацијама под контролом западних служби. Милошевић је такве ликове контролисао, Ђинђић је, у складу са својим уврењем да човек треба да има пријатеље и у рају и у паклу, са њима друговао. Због тога ваљда није био гадљив ни на седење на Милошевићевом канабету 90-их година, које је напустио само зато што је тражио нереално.

И они који су писали највеће хвалоспеве о његовом животу и раду, индиректно су признавали његов урођени авантуризам и инфантилност. У младости романтични бунтовник и симпатизер Бадер Мајнхофа, посланик са репићем и минђушом у уху, један од лидера опозиције током деведесетих, премијер земље без већинске подршке бирачког тела. Ово последње је и највише интересантно.

По мом мишљењу Зоран Ђинђић политику није схватао као вештину, већ је на њу гледао као на сточну пијацу, где се наступа крајње прагматично, и где предност немају принципи. Од његовог преузимања Демократске странке (1993), и експресног слања старца Мићуна у превремену пензију (у легло диносаурса – Демократски центар), па до доласка на власт, Ђинђић се шетао том пијацом, цењкао, куповао јефтиније, продавао скупље, радио оно што ради и сваки накупац од раног јутра на нашој најближој пијаци. Све ово и није чудно за једног немачког ђака, који је најнижег облика доктората домогао и уз помоћ препорука идеолога СПС Михајла Марковића, пошто је на тај начин у ствари само пратио традиционалну немачку меркантилистичку унутрашњу и спољну политику.

Прво је био у крилу ДС-а које није подржало протесте коалиције ДЕПОС (1992), потом, након прузимања ДС-а игра улогу „конструктивне“ опозиције, па час га видиш час га не видиш, све до 1996. године када улази у коалицију „Заједно“. Наступају протести, његове присталице се мрзну, са пиштаљкама, шерпама и страним заставама као опробаним рецептом који је први пут био употребљен за рушење Салвадора Аљендеа, а на челу са „краљем тргова“ Вуком Драшковићем (да ли се којим случајем исти тај Вук Драшковић можда чуо са неким хрватским „патриотама“ да би лобирао за што масовнији долазак на демонстрације 09. марта,1991. године?), и, све ми се тада чинило пијаном Весном Пешић, а он на топлом и сигурном код Милошевића на канабету.

Био је и градоначелник Београда цирка 100 дана, и остао упамћен као организатор циркуске представе скидања петокраке са скупштине града и постављање двоглавог орла коме никада није служио. На парламентарним изборима 1997, позива на бојкот и око себе окупља маргиналце, залутале у политику (касније названи „трибуни демократске мисли“). Бојкот га доводи на улицу и његова странка први пут губи парламентарни статус.

Формира коалицију „Савез за промене“, са њом улази у опозициони савез „ДОС“ на изборима 2000. године. На леђима Војислава Коштинице долази на власт петооктобарским пучем, и постаје званично премијер након изнуђених парламентарних избора децембра исте године. Ту ћемо да застанемо и поменемо један интересантан податак.

Зоран Ђинђић од момента ступања на чело Демократске странке (1993) па све до своје смрти 2003, као премијер земље, уживао је подршку око 10 одсто народа и мање. То је крајњи резултат његовог једнодеценијског рада. Све преко тог резултата било је захваљујући коалиционих договора и преко леђа његових тадашњих коалиционих партнера.

Оно што је трагично је да је ДС тек на таласу његовог убиства и након њега почео да осваја више гласова, иако постепено. ДС је тако, на изборима децембра 2003. године, након што је максимално медијски искористио његову смрт, и то у коалицији са ДЦ, ГСС, СДУ и листом за Санџак освојио тек 12 посто гласова. Да подвучемо, реалне снаге су биле у његовим партнерима, Вуку Драшковићу деведесетих и Коштуници почетком 2000. године.

Па овим параметрима можемо закључити да је Зоран Ђинђић отишао као владар без подршке у народу. Парадоксално, његов ДС најбоље резултате остварује када престаје да прати Ђинђићеву политику, и поред заклињања у њега, односно тек 2008-2012, уз период коалиције ДС-ДСС 2007, Исти Ђинђић је одговоран за једну колективну срамоту коју је навалио на леђа српског народа, која ће његово име пратити кроз историју. Он је у „име народа“ и у име „интереса“ Србије, газећи Устав земље, киднаповао и тајно испоручио бившег председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића казамату у Хагу, при чему му није сметало да током хапшења Милођевића 01. априла да потписану гаранцију да неће бити испоручен Хагу а потом га изручи баш на Видовдан 2001. године.

У обраћању нацији поводом тог догађаја, одбацио је небеску Србију и изабрао неку другу Србију, само њему знану, и тиме сам себи пришио чин гангстера и остварење његових снова из крваве епохе Бадер-Мајнхоф. Долази и период сукоба унутар ДОС-а, када и легалисти окупљени око председника СРЈ Војислава Коштунице напуштају ту идеолошки шарену и неприродно склопљену коалицију на власти. Јуче је била годишњица смрти државника Милошевића, данас је годишњица од смрти бившег премијера Зорана Ђинђића.

Ми Срби обележавамо датуме две Србије. Србија Зорана Ђинђића остаће забележена као земља анархије и урушавања темеља државе и институција, зачетак владавине олигархијске мањине, распродаја државне имовине, пљачкашке приватизације, корупције и криминала. Лично, на дан убиства Зорана Ђинђића, нисам препознао да је тим чином прекинут успон Србије, њен препород и благостање, да је, како кажу његове присталице „Србија стала“.

На крају бих поновио да ми је жао Зорана Ђинђића онолико колико ми је жао и сваког другог човека коме је насилним путем одузет живот. Био је нечији син, отац, супруг и брат. Признајем да ми је још више жао што није поделио политичку судбину својих другова из ДОС, који су завршили на сметлишту политичке историје.