Пише: Игор Маринковић
Ако би веровали свему што видите у медијима и на интернету рекло би се да је последњих годину дана у АП Војводина односно северној Србији дошло до праве бујице сепаратистичких тежњи за некаквом „Војводином републиком“ . Окидач сепаратистичих захтева била је, сада већ чувена, IV Војвођанска конвенција после које су њени бројни учесници сложно завапили „Војводина република“.
Декларацију IV Војвођанске конвенције о потреби одвајања од Србије и стварањем федерације Србије и Војводине потписало је 9 политичких партија (Алијанса Војвођанских Румуна, Банатска странка, Демократски савез Хрвата Војводине, Европска снага Војводине, Либерално демократска партија – покраински одбор, Панчевачка партија, Савез војвођанских Мађара, Војвођанска алтернатива и Војвођанска партија) и 7 невладиних организација (Аргус, Центар за либералне студије, Форум В-21, Хелсиншки одбор, Независно друштво новинара Војводине, Регионални центар за избегла и прогнана лица и Војвођански клуб).
На први поглед делује да је створена озбиљна сепаратистичка коалиција али да ли је тако?
Партије:
Од 9 партија са овог списка четири још од 2010. године више не постоје што им није сметало да две године касније буду потписнице IV Boјвођанске конвенције и декларације о Војводини републици. Банатска странка, Европска снага Војводине, Панчевачка партија и Војвођанска алтернатива нису успеле да прикупе неопходне потписе за регистрацију и већ годинама се не налазе у Регистру политичких странака. Да ствар буде занимљивија малобројни чланови тих странака(све четри су биле на нивоу од неколико десетина активних чланова) су се још 2009. године прикључили Војвођанској партији Александра Оџића. Њихов потпис и печат на историјској Декларацији IV Војвођанске конвенције послужио је да се прикаже већа подршка „документу“ од реалне.
Војвођанска партија сада већ чувена по својим плакатима „Војводина република“ од маја 2011. године налази се у потпуном расулу после туче функционера у седишту те партије. Две фракције боре се и даље за право над странком, једну предводи актуелни председник Александар Оџић док другу предводи извесни Нинића који против Оџића води спор пред Министарством правде тврдећи да је он председник. Просторије ВП су у рукама Оџића, а печат је код Нинића односно сада постоје два печата ВП јер је Оџић накнадно израдио нови.
ВП је била једна од водећих странака на IV Војвођанској конвенцији али о њеној снази најбоље говори чињеница да су фалсификовали потписе за своју регистрацију па им се тако међу оснивачима нашло више од 3000 људи који ни не живе у Војвидини због чега су против њих, за кривично дело фалсификовања, поднете кривичне пријаве.
О озбиљности ове странке најбоље говори чињеница да су пре раскола 2011. године имали укупно 10 општинских одбора у целој Војводини. Главна снага Војвођанске партије су oгромне просторије које су добили на коришћење од града Новог Сада у улици Илије Огњановића. Председник странке Оџић потпуно противзаконито овај простор, добијен од градског пословног простора под повлашћеним условима, даје у подзакуп(измеђуосталог и једном угоститељском објекту) што му је главни пoродични приход.
Joш један пример озбиљности ове странке је и то што је секретар Војвођанске партије Кристина Оџић ћерка председника Александра Оџића. Управо она је са страначког мејла vojvođanski@gmail.com oпштинским одборима прослеђивала списак оснивача Војвођанске партије јер јој је тата вероватно заборавио да каже да је већина потписа фалсификовано. Тако се и догодило да истина о фалсификовању потписа за регистрацију исплива на видело.
ЛДП – Покрајински одбор- „Снага“ покрајинског одбора ЛДП најбоље се види у дебаклу коју је њихова изборна листа доживела на покрајинсим изборима.
ЛДП је са све својим коалиционим партнерима, СПО, СДУ, Богата Србије и (наравно) Војвођанска партија, освојио читавих 0,83 посто на Покрајинским изборима у Војводини. Да добро сте разумели: ЛДП и Војвођанска партија у коју се утопило још четри некадашње партије које су потписнице Декларације о Војводини републици је добило 0,83 посто гласова Грађана Војводине. Али чак ни тих 0,83 нису само њихови гласови јер су на листи били и СПО, СДУ и Богата Србија који се бар за сада нису изјаснили као заговорници републиканске идеје.
Мањине – Сепаратистичке снаге су и поједине мањинске странке и то Савез војвођанских Мађара, Демократски савез Хрвата Војводине и Алијанска војвођанских Румуна.
Ни румунска ни хрватска странка које су учествовале у Војвођанској конвенцији, осим што су прикупиле 1000 потписа за своју регистрацију, нису оствариле озбиљније почитичке успехе. Обе националне мањине имају и друге политичке странке много успешније од ове две које су затражиле Војводину републику.
СВМ – Савез војвођанских Мађара номинално је најзначајнија политичка партија која је учесник Војвођанске конвенције. Странка је на покрајниским изборима освојила 5,8 посто гласова а и заступљена је у Скупштини Србије.
Мотиви СВМ су јасни, лакше ће остварити своје тежње за припајање општина на северу Војводине Мађарској ако се Војводина одвоји од Србије. Што слабија и мања држава то је већа шанса за Мађаре да одвоје општине где су већина.
Збирно:
Када се реално сагледају ствари Војвођанску конвенцију је потписало само 5 странака. Две странке су странке мањина без политичких успеха (Хрвати и Румуни), једна велика странка мањина (СВМ), покрајнски одбор ЛДП и њихов коалициони партнер Војвођанска партија око које се води спор међу функционерима као и киривично поступак због фалсификовања потиса за регистрацију.
Мађарских 5,8 посто удружених са Чединих и Оџићевих мање од 0,83 посто и даље не чини реалним сан о Војводини републици.
НВО:
Наравно да ни један антисрпски и натидржавни акт не може да прође без невладиног сектора доказ су и невладине организације које су учествовале на Војвођанској конвенцији.
Цивилно удружење Мађара у Војводини за права мањина „Aргус“ je oрганизација која је у јулу 2011. године издала обавештење да нема више средстава да одржава сопствени сајт. Имајући у виду да одржавање сајта у Србији може да кошта и само 50е то најбоље говори о озбиљности ове организације. Њихова активност од гашења сајта према мојим сазнањима свела се само на учешће на Војвођанској конвенцији. На сајту АПР стоји да је организација и даље активна.
Центар за либералне студије Војводине избрисан је из регистра удружења грађана 2010. године jeр се нису пререгистровале у законском року али то им није било препрека да учестувују у Војвођанској конвенцији и буду потписници декларације.
Форум В-21 – Такође пре више године избрисан из регистра АПР јер се нису пререгистровали у року.
Хелсиншки одбор – Организација која се финансира из страних извора и чији председник Соња Бисерко подржава независност Косова па је отуд и логично да подржавају и сепаратистичке тежње у Војводини. Хелсиншки одбор добија средства од фондације НЕД која је под директном контролом ЦИА. Хелсиншки одбор је једна од организација која по предлогу СНП НАШИ треба да добије стату страног агента у Србији. Организација расп0лаже великим средствима које добија из иностранства али нема никакву подршку међу грађанима Војводине.
Независно друштво новинара Војводине – такође финансирано од НЕД и ЦИА да промовише идеју аутономије у Војводини. НДНВ држи и сајт Аутономија.инфо преко ког промовише идеје Војводине као републике. Као и у случају Хелсиншког одбора реч је о организацији која нема већу поршку међу грађанима Војводине. И једни и други потписали су декларацију по наређењу својих страних спонзора.
На списку је и фантомски Регионални центар за избегла и прогнана лица који се помиње само у чланцима Е-новина, НДНВ, Аутономијa.инфо или у другим медијима али само у чланцима везаним за IV Војвођанску конвенцију. Такве организације нема у АПР ни у постојећим ни у брисаним удружењима грађана.
Војвођански клуб – На крају се враћамо поново на почетак и на просторије Војвођанске партије у улици Илије Огњановића 7 у коме се налази и Војвођански клуб. Ова невладина организација је већ дуже време део Војвођанске партије а њен председник Ђорђе Суботић заправо је „десна рука“ председника ВП Александра Оџића. Суботић се, међу малобројним члановима Војвођанске партије, представља као подпредседник странке тако да је Војвођански клуб само још једна лажна организација која је послужила да се подршка Декларацији Војвођанске конвенције прикаже већом него што јесте.
Збирно:
Од 7 невладиних организација које су учеснице IV Boјвођанске конвенције једна никада није ни потојала (Регионални центар ЗИИПЛ), две су пре две године престале да постоје (В21 и Центар за либералне студије), једна не може ни да плати свој сајт а једина активност у задње две године јој је учешће на Војвођанској конвенцији (Аргус) док је једна од организација уствари саставни део Војвођанске партије (Војвођански клуб). Ту су и две од фондације НЕД плаћене организације НДНВ и Хелсиншки одбор које имају упориште у Стејт Департменту али не и у Србији.
Закључак:
Проблем сепаратизма у Војводини ипак није толико велики како се покушава приказати. Главни агитатори те идеје разним манипуалцијама попут клонирања наводних потписника разних сепаратистичких декларација покушавају да створе слику опште прихваћености њихових идеја.
Политичка тежина „Војвђанских сепаратиста“ окупљених у Војвођанској конвенцији не прелази 6,5 посто.
Држава треба да спроведе кривични поступак и казни одговорне за фалсификовање потписа током регистрације Војвођанске партије која је од 16 укупно дала бар 6 потписа на спорној декларацији. Тиме би била ућуткана и најбучнија (иако мале политичке тежине) чланица Војвођанске конвенције. Доношењем Закона о страним агентима било би онемогућено сепаратистичко деловање организација које се финансирају из иностранства попут НДНВ и Хелсиншког одбора чиме би овај блок био додатно ослабљен.
Ипак, када се добро изанализира испада да у сепаратистичкој IV Војвођанској конвенцији има више печата него правих странака и организација. За разлику од радника Ниша сепаратисти у Војводини не морају да лупају главу питањем „А где је печат?'“, имају их на претек.