Нова етикета Пешчаника: “православни фундаментализам”

vjekoslav-cerovinaПише: Вјекослав Церовина

Јуче је портал Пешчаник објавио текст “Православни фундаментализам – лоцирање непријатеља” у којем се бави политичким манифестом Српског народног покрета Наши и мора се признати да је то својеврсна историјска прекретница у перцепцији и представљању наше организације од стране Пешчаника.

Историјска прекретница, јер су нас први пут – додуше опет са злом намером, али ипак – назвали правим именом – “хришћански националисти”. Дуги низ година су људи из Пешчаника, њихови аутори и колеге са платног списка америчке амбасаде широм Србије, покушавали да наше политичко деловање оцрне користећи изразе “клерофашисти” и “клерофашизам”, али пошто су схватили временом да је тај израз највише оцрнио њих саме и показао њихово право лице, одустали су. Међутим, не треба се заваравати, помињање дефиниције “хришћански националисти” се на Пешчанику користи само у уводу текста који за циљ има креирање нове етикете којом желе да замене изанђалу и промашену етикету “клерофашисти”. Та нова етикета је “православни фундаментализам”. Ми смо тако од јуче из “клерофашиста” унапређени у “православне фундаменталисте”.

Само на кратко, тек да се аутор на почетку текста приближи својој поенти, били смо “хришћански националисти”, што је мора се рећи најприближније, ако не можда и у потпуности тачна дефиниција СНП Наши, али смо на крају у овом новом тексту Пешчаника ипак крунисани као “православни фундаменталисти”. Шта рећи сем… Алах уегбер!

Аутор међутим има велики проблем у свом писанију. Он најпре наведе разлоге објављивања последњег списка СНП Наши и цитира нас како говоримо о кривичним делима наведених на списку, а онда – у својој глупости – иде корак даље, па тврди и образлаже како је разлог нашег објављивања спискова “наше уверење да они са списка служе ђаволу”, извлачећи из контекста део филозофске анализе из – вероватно у последњих пар деценија најбоље написаног и изложеног манифеста српског национализма – документа “Политички војник – манифест српских националиста” нашег саборца и председника СНП Наши, Ивана Ивановића.

Затим, аутор Пешчаника иде још даље са уверењем да његов текст још увек има оквире смисла, па наводи документ о “православном фундаментализму” теолога из, морам да подвучем, наше епархије Шумадијске за којег ми знамо још од својих дечачких дана, те смо потпуно сигурни да смо од протојереја-ставрофора др Крстића прочитали више материјала, ако ништа оно кроз часопис Каленић, него што то аутор може и да наслути. Управо, тај документ др Зорана Крстића говори и сведочи колико СНП Наши немају никакве везе са “православним фундаментализмом”, те иако би могли овде да се бавимо и детаљном критиком саме ауторске студије нашег уваженог шумадијског богослова, задржаћемо се у најосновнијим цртама и можда тако приказати оно чиме би ова студија могла да буде допуњена у неком наставку бављења овом темом. Као што и цела та студија др Крстића тврди, “православни фундаментализам” у стварности није ни могућ, јер таква нека конструкција би аутоматски била неправославна, чак шта више, ми у СНП Наши мислимо да таква конструкција није одржива ни теоријски, а камоли да се може наћи у пракси или као животни пример.

Православни фундаментализам је много широка тема, али да скратимо, па да га посматрамо у призми претпоставке да је могућ као неки вид политичког деловања, онда је то засигурно нека политичка идеологија која би се на првом месту залагала за теократију, а за непријатеље и непријатељско би прогласила све што је неправославно.

Међутим, овде долазимо до кључног проблема, а то је питање шта је “фундамент” антисрпског деловања. Оставимо србомрзачке центре мржње по страни на тренутак, па погледајмо философски на који начин се могу напасти Срби и у чему се састоји информационо-духовни рат који се води против Срба. Да ли је то напад на православље?! Да ли би православље сметало западним непријатељима српског народа да оно није неодвојиви елемент идентитета српског народа?! Да ли је “промена свести”, што је конкретан јавни манифест духовног рата, тачка у Декларацији Бундестага коју спроводи режим у Београду или је то “фантазија православних фундаменталиста званих СНП Наши”?! Да ли су Ивица Дачић и Александар Вучић прогласили Видовдан “празником пораза” или је то “религиозна измишљотина православних фундаменталиста званих СНП Наши”?! Да ли нама западне земље данас отимају оно што вековима као народ схватамо “светом српском земљом” или су и то “у свом православно-фундаменталистичком лудилу изфантазирали” СНП Наши?! Да ли су ЛГБТ организације у својој званичној политичкој платформи, која је прихваћена од стране свих тада владајућих странака, као прву тачку ставиле “уништење патријархалног система вредности” и први протест заказали испред патријаршије наше Цркве или је то “фантазија православних фанатика и фундаменталиста званих СНП Наши”?! Мислим да ова питања сама по себи дају одговор.

Фундамент напада на српско друштво, српску државу и српски народ се базира на нападу на православље, на Српску православну Цркву и православну традицију српског народа, јер фундамент српског идентитета јесте управо православље и то није нешто што су измислили СНП Наши, то је стварност, о томе говоре и говорили су најученији и најузвишенији Срби. И на крају, да ли одбрана српског народа може постојати, а да она није брањење православља или православног темеља српског свега?!

Нико на списковима СНП Наши није – као што смо јасно и рекли у саопштењу – зато што се нама не свиђа то што је тај неко НАТО улизица, него зато што крши Устав и законе Републике Србије, зато што некажњено спроводи под заштитом проевропских марионетских режима тешка кривична дела говора мржње и дискриминације према српском народу у нашој земљи матици – Србији, зато што отворено подржава подривање уставног поретка Републике Србије. Нико од вас није, како волите сами себи да тепате – непободобан, него сте сви кривично одговорни.

Једини од којих Црква треба, добрим делом и да неки напади на српство не би падали на леђа малобројних организација попут СНП Наши, да се јасно и отворено дистанцира и од којих сваки грађанин, без обзира на верску или националну припадност, треба да се дистанцира јесте онај олош са спискова који постоји и који се наводно бави “политиком” и “људским правима” само зато што постоје фондови западних фондација и америчке амбасаде. Онај олош који “борцима за људска права” назива оне због чијег уранијума и плутонијума у Србији годишње умре, према проценама неколико независних комисија, између 10 до 50, а неке процене иду чак и до 80, хиљада људи. Напомињемо, годишње! Немојте нас да убеђујете како ви наводно нисте “србомрсци”, него изађите пред надлежне органе, позовите корумпирано тужилаштво да прихвате наше кривичне пријаве и онда изнесите одбрану јавно пред камерама.

А што се тиче ауторских студија нашег уваженог шумадијског протојереја-ставрофора, др Зорана Крстића, има он далеко једноставнијих ауторских дела која су много адекватнија вашим стварним потребама.