Пише: Иван Ивановић
Насиље које се догодило на Видовдан од стране шиптарске полиције према Србима који су дошли на српски Космет је по свој прилици одрађено уз прећутни благослов српских политичара, а чини ми се и појединаца из СПЦ.
Изнећу пар чињеница које у најманњу руку упадају у очи, а то је да по самом уласку наших аутобуса у Косовску Митровицу, и док смо се спремали да кренемо у покрет почели су да нам деле летке Рашко Призренске Епархије како се треба понашати на Газиместану, између осталог је писало да се не смеју уносити заставе покрета, странака, да се не сме скандирати, седети, и „ваљати„ по трави, и још пар небулозних упустава.
По доласку у Грачаницу већ су почели шиптарски полицајци да нас пресрећу да скидамо мајце, међутим пошто то нису били припадници специјалних јединица, нису смели да крену у обрачун или скидање мајица, али се видело да ће доћи до инцидента.
По доласку на Газиместан, све је кренуло по сценарију који је писао на летку који смо добили, почела је забрана уношења националних облежја, и из оправданих разлога доводим у сумњу да је неко из Епархије Рашко Призренске знао шта ће се догодити, и да су добили упозорење од шиптара, или је неко и сам био умешан.
Друго, власти у Београду, односно службе безбедности су се данима распитивал ко све иде, и инциденти на Космету си били одличан начин да нас се свих реше тако што ће нас шиптари побити, одосно циљ читаве акције је био да нас излажу константним понижењима, како би ми реаговали, а они на нас отворили оружану паљбу, што се и десило.
Треће, зашто СПЦ није из свих епархија организовала аутобусе верника на Космет, којих је било заитересовано на хиљаде, и да ли Космет бране само у својим проповедима и посланицама, зашто Патријарх и Владике нису стали на чело својих верника који су пребијани на Газиместану због ношења српских обележја, и наглас се питам да ли је то православно и хришћански.
Сви мо који смо били тај дан на Газиместану осетили смо бес и горчину, не због терора који се врши над нама, него због немогућности да се реагује, осетили смо да смо постали улог у политичким играријама политичара из Београда и Приштине.
Доста нам је политиканата у Србији који се бусају у прса за Космет, а када је густо се не појаве, а Патријарх и Владике треба да се подсете су део народа, и морају да буду са својим народом и када нас бију, скидају, муче, а не да нас стишавају када скандирамо српским херојима, и да се брину да ли ће ко и како седети на Газиместану.
Све ово пишем као верник СПЦ, јер ми је дозлогрдило да слушам празне проповеди, и читам посланице, зато идућег Видовдана нека све владике организују аутобусе из својих епархија, нека сви политичари активирају своје страначке машине и дођу на Газиместан, нека се потврде конкретним делима љубави према сопственом народу, а не празним причама фарисејским.
Догодине на Газиместану!