Иван Ивановић – Видовданска идеологија као темељ српског традиционализма!

УВОД

“Ако и пођем долином сенке смртне,
нећу се бојати зла.“
(Пс.22,4)

У данашње време када је дошло до свеопштег моралног и духовног суноврата и када читаво човечанство убрзаним ходом срља у пропаст, пред српским народом поново се налазе велика искушења и одабир измећу вечног питања које нам је дато, да ли смо за земаљско или небеско царство. Ретки су народи попут Срба, који имају тако велики утицај на ток догаћаја читавог човечанства и који су одабрани од Бога да читавом свету сведоче истину.

Када би гледали земаљским очима Срби су мали народ, сиромашан, који и сам духовно и морално посрће, али Срби су такође народ који сија попут дијаманта у прашини и свима показује своју скривену лепоту.

Задатак који је Србима поверен од Творца неба и земље је да сведоче истину Божију и да се за њу боре и због тог великог задатка српски народ сноси велике жртве. Наши непријатељи су велики и страшни, али велика је и сила и благодат Божија, па су зато тако велике и славне наше победе.

Наша улога на светској сцени остаје непромењена до дана данашњег, када су многи заборавили на Бога и отворено се клањају мамону од Срба се очекују још већи напори, још страшније борбе, још јача вера у Бога и њено сведочење од које ће вриштати и сам отац лажи.

Свесни чињенице да је свет свакога дана ближи својем крају, ми не одустајемо од повереног задатка, јер ми смо учесници давно добијене битке и када остане само један исправан Србин и када изгубимо све земаљске борбе ми ћемо бити победници. Битка измећу Бога и Ћавола је давно добијена, то је победа будућности, победа која нас све чека и зато нема места очајању.

Својом борбом, жртвом и вером ми данашњи Срби постајемо саучесници и сатрудници свих наших предака који су положили своје животе на истом задаку који је и нама поверен и то је част која се не може мерити никаквим земаљским почастима.

Имамо ту привилегију да се боримо за исту ствар за коју су се борили Милош Обилић, Свети Кнез Лазар, Вожд Карађорђе и сви наши преци и то увек требамо да имамо на уму без обзира колико нам некада било тешко. Заједно са нашим светим прецима и уз наше прегнуће до коначне победе.

Нека буде што бити не може, нека буде борба непрестана!!!

 

Наши непријатељи

“Мрзећи зло држите се добра.
Не дај да те зло победи, него победи зло добрим.“
(Рим. 12,9.21)
Наши непријатељи нису само непријатељи српског народа,него и читавог човечанства па и самог Бога. Сви слободни народи суочени су са једним истим непријатељима који желе да их поробе и да од слободног човека направе роба у сваком смислу.

Државе су постале тирани сопствених народа, а владајућа елита која се налази на челу већине светских држава је под контролом владара из сенке који су их и довели на то место како би преко њих остваривали своје сатанске циљеве.

Већина политичких странака и политичара је под директном контролом страних обавештајних служби од којих су уцењени због разних криминалних и сексуалних афера, а наравно у већини случајева се ради искључиво о плаћеницима који су спремни на све зарад личне користи и таквим људима је лако манипулисати. Они испуњавају све захтеве и не воде много рачуна какве ће последице њихова политика оставити по једну нацију и друштво.

Ако пажљиво гледамо нећемо приметити велику разлику између политике која се води у САД, Великој Британији или Србији која је постала њихов протекторат. На светској позорници води се велика битка уништења малих и слободних народа, како би се створила једна супер држава у којој неће бити места за народе и људе који имају своје мишљење и који имају другачији став од наметнуте политичке елите. На челу те пирамиде зла која жели да се наметне као глобални полицајац који ће кројити судбине свих нас колико год банално и глупо звучало налази се сам ђаво.

Тако да глобална борба измећу добра и зла која се води, не тиче се само земаљског света већ и духовног и ми као народ смо директни учесници те борбе између Бога и ђавола и због тога је наша борба толико узвишена и наше патње тако велике.

Невидљива битка које се води између добра и зла у духовном свету, води се и у земаљском, као што се ми као православни Срби трудимо да својим примером и својим делом будемо на страни Божијој и страни добра, постоје људи који који су свесно или несвесно следбеници Сатане (Луцифера) и њему служе.

Наш интерес

Не веруј Енглезу ни када се Богу моли. (Стара Шкотска пословица)

Стране обавештајне службе раде искључиво за интересе својих земаља и можемо рећи да је то легитимно средство за остварење њихових интереса, без обзира колико они нама деловали бескрупулозно. Српски националисти који претендују да буду ти који ће једног дана водити земљу, морају гледати интерес своје државе и морају бити способни да се одупру оваквим службама и притисцима који ће долазити од стране западних земаља, првенствено мислим на САД и Енглеску, која је током историје била наш највећи непријатељ и која је увек вешто прикривала своје ставове, (због чега се и каже у нашем народу „прави се Енглез„) и наравно Немачке, која је увек имала јасне ставове према Србији и која и после пораза у два светска рата, поново има аспирације према њој како би јој се осветила за за крах аустроуграске царевине.

По политичкој дефиницији ниједна држава нема сталне партнере у спољној политици и свака држава се бори за свој интерес, што Срби често нису умели да схвате и да искористе. Наш природни партнер је Руска Федерација и често кроз историју смо од ње добијали пресудну помоћ за опстанак нашег народа, али је и било тренутака када нисмо добијали оно што смо очекивали, или нам помоћ није била довољна у неким од преломних догађаја.

Оно чега морамо бити свесни то је да руски народ и руска власт нису исто и да љубав између наших братских народа није исто што и интерес наших народа, без обзира колико ми Русију доживљавали као своју мајку, засигурно је да се политичари на то много не обазиру.

 

Морамо имати на уму,да ће Србија свој суверенитет моћи једино да поврати у неким будућим временима када буде долазило до великих светских превирања и када буде куцнуо час за ослобођење поробљених српских територија. Али како би тај тренутак дочекали спремни и како не би испустили историјску прилику за ослобођење, на челу државе морамо имати патриотску власт.

Зато је јединство српских националиста од пресудног значаја за победу у борби коју водимо. И оно што је стожер окупљања родољуба је слободарска мисао која је дубоко уткана у свест сваког Србина и која уједињује све националисте без обзира на поједине идеолошке разлике.

Зато у преломним тренутцима по нашу нацију и народ дужни смо да се око те идеје окупимо и да се заједничким снагама супротставимо проблемима који су пред нама. Много пута кроз историју показало се да када су Срби уједињени могу да остваре победе које су незабележене међу другим народима.

На нашу жалост до тог јединства најчешће је долазило када смо били подвргнути великим страдањима у освајачким и агресорским ратовима против наше земље и тада се народ окупљао око слободарске идеје и практично дисао једним плућима, мислио једном главом и говорио једним језиком, што би се брзо завршавало по престанку критичних ситуација и тада би Србин Србину поново постајао највећи непријатељ.

Српски националисти не желе да као партијаши намећу једно мишљење које је непромењиво, наша идеја је да Срби имају идеју око које се уједињују и која ће важити за све Србе без обзира на њихову политичку опредељеност и која ће важити за сваку политичку гарнитуру која је на власти, односно идеја слободе је ујединитељ читаве нације, па и власти и опозиције.

 

nasizastava

Националиста или политикант

Гинули су витезови част је преча од живота
од ханџара боље сјече тешка ријеч и срамота…
(Песма о Милошу Обилићу)

Кроз историју српског народа постоји безброј примера какосе бори за отаџбину и како се отаџбина издаје. Најпознатији пример са којим је упознат сваки Србин је пример Косовске битке, херојство Милошево, Лазарево страдање и Вукова издаја. До данашњег дана мало шта се променило у српској историји и захваљујући нашим светим прецима нама је дато да сасвим јасно можемо да разлучимо херојство од кукавичлука и мудрост од издаје.

Данашњи историчари на различите начине покушавају да оправдају повлачење Вука Бранковића из битке, и често се чује да је желео да спасе преосталу војску када је видео да је битка изгубљена, и управо на овом примеру желим да објасним пример херојства, родољубља и издајства.

Уочи саме битке, на Кнежевој вечери, која се помиње у народном предању и српској историји, упознати смо са догађајем на којем се Милош Обилић заклиње да ће убити турског султана, после низа оптужби које му је изрекао Вук Бранковић. Милош Обилић своје обећање и испуњава по цену сопственог живота, и током битке због заклетве према кнезу гине већина српских великаша, и учесника битке. Вук Бранковић који се повукао из битке остаје у народном предању пример издајника, и поред тога што се храбро борио током већег дела боја, али оно што му народ не опрашта то је повлачење.

Ја бих то повлачење у садање време навао политиканством,односно калкулисањем, на основу којег сваки завет,сваки циљ и светиња могу бити продани и издани, ако се у датом моменту то процени као практично. Завет који је Милош дао и његова реч су били непроменљиви без обзира на околности, као и већине учесника битке, који су дошли да се боре, и ако треба да положе живот за честитог Кнеза, међутим Бранковић је искусно политички искалкулисао и проценио по земаљским мерилима да је битка изгубљена и да је боље да се повуче са својом војском.

Мерење земаљским и Божијим аршинима је свакако дијаметрално другачије, пролазно насупрот вечном. Свако ко Косовску битку посматра земаљским очима видеће само један пораз српске војске, док код верника изазива одушевљење и виде једну велику победу.

Победа је у жртви коју су Свети Кнез Лазар и Милош Обилић дали зарад Бога и одбране светиња и народа, и њихова победа је у томе што су својом жртвом заслужили Царсто Небеско.

И у томе је тајна “Косовског мита“ како га многи “грађански опредељени“ називају, јер њега могусамо схватити они који имају веру у Бога и који су свесни да се живот не завршава земаљским крајем, већ да нас очекује нешто много више.

Зато често чујемо од чланова политичких партија либерално и демократски оријентисаних да презиру Косовски бој и о њему подругљиво говоре, често причају о томе како су Срби једини народ који слави свој “пораз“, јер не схватају његову суштину.

Примитивизам, необразованост и похлепа су нешто што краси већину српских политичара, мишљење да се све завршава земаљским животом од њих ствара људе који су спремни на све зарад тренутног угођаја и згртања што веће суме новца, тако да су спремни да издају и Цркву и отаџбину и народ, како би себе обезбедили зарад земаљских уживања. Њихова девиза је “после мене потоп“ и зато се код њих тако лако види крајња бескрупулозност, недостатак љубави, себичлук, похлепа и они су отворени за све врсте издаје и договора, што наравно искоришћавају многе обавештајне службе и тајкуни.

Људи без чврстих духовних и моралних начела су каолист на грани и окрећу се онако како ветар дува, односно онако како им ко намеће. Српски националисти су духовна и морална аристократија међу европским народима, и такав вид одрицања, љубави и храбрости је незабележен у светској историји, то су прави примери исповедања хришћанске љубави и таквих јунака у нашој историји је безброј, што сведочи о духовној величини нашег народа.

 

белианђео

Небеска Србија

Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека!
Свети Кнез Лазар

Често се може чути у нашем народу питање “По чему смо то ми Срби небески народ“, или од стране петоколонаша подругљиви коментари поводом неких догађаја “Срби су небески народ“.

Да, Срби заиста јесу небески народ, међутим оно штотребамо да схватимо је да се то не односи на нас, већ на наше свете претке који су положили своје животе за своју хришћанску веру и одбрану државе и народа, и они су заиста становници Небеске Србије.

Њу чине сви свети Срби од настанка нашег народа од Светог краља Јована Владимира, преко светих Немањића, Лазаревића, владика, монаха, свештеника, ратника, мученика и новомученика из нашег страдалног времена.

И то је та Небеска Србија која окупља оне најбоље из нашег народа, који се нису стидели своје вере, који се нису либили да положе живот за ближње своје и они који подругљиво говоре о њој, заправо се подсмевају Царству Небеском, Господу Богу и својим претцима.

Ми данашњи Срби треба да се трудимо да задобијемо ту Небеску Србију својим трудом и жртвом, и својим делима морамо сведочити попут наших светих предака. Наравно, све ово важи само за оне верујуће, јер једино они могу схватити тајну узвишености у Господу, док ће се остали “европских“ и либералних схватања поново подсмевати и извргавати руглу оно чега су и сами део, и што су зарад земаљских страсти издали.

Такви људи су спремни на сваку врсту издаје зарад земаљских задовољстава , и њихова идеологија се своди на пуњење дебелог црева, што више угодити себи по сваку цену, и плодови таквог размишљања су идентични и садржини дебелог црева.

Јединке, које не брину за интерес и добробит заједнице већ искључиво за лични интерес су рак рана сваког народа, и озбиљне државе воде рачуна да укључе сваког појединца у живот заједнице зарад свеопште добробити.

То се у нашем народу може назвати саборношћу и саборним деловањем око исте свенародне идејесрпског национализма, односно кроз веру у Бога, из које проистиче и све остало.

 

Свети Сава - Хиландар.jpg

Усавршавајмо себе
Ако желимо да променимо свет, морамо прво мењати сами себе иначе наше речи неће имати никаву тежину и нећемо се ни на који начин разликовати од Библијских Фарисеја. Ако желимо да будемо та снага која ће једнога дана водити државу и која ће доносити одгoворне одлуке које се тичу будућности нације и народа, морамо имати чврст и несаломив дух, односно морамо бити непоткупљиви и не смемо бити лакоми на било какве понуде.

То се може остварити на само један начин, не кроз морално теоретисање како су радили комунисти, већ кроз пост и молитву и веру у Бога који ће нам дати снаге да одолимо свим искушењима на која ћемо наилазити, уздањем само у сопствене снаге пали би на првом испиту. Узор треба да нам буду српски владари који су схватали шта значи водити државу, и који се нису разбацивали народним новцем и изигравали народно поверење и власт дату од Бога.

Узмимо најпре као пример Светог Саву, који се као млади принц одрекао свих земаљских лепота и богатства и отишао у манастир, и тиме јасно показао и утабао оријентацију српског народа за сва времена. После Светог Саве истом линијом иде читава породица Немањића који своју службу Богу као државници, мењају одласком у манастир, што нам јасно ставља на знање њихову оријентацију.

Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески .
(Матеј 5:48)

Или свети Кнез Лазар када изговара оно чувено “Земаљско је за малена царство – а небеско увек и до века“ и тиме ставља свој печат на сваког Србина да увек има на уму шта му је чинити.

Земаљки живот је пролазан, а Царсто Небеско је вечито, непролазна заједница љубави са Господом, коју можемо заслужити својим трудом, вером и жртвом, и које се можемо одрећи тако што ћемо пљунути на све завете које су нам оставили наши претци.

У садашње време ретко ко од људи који воде државу придржава се ових принципа, чак шта више ретко ко верује у Бога и власт за њих представља искључиво могућност да се што више богате, односно покраду народ, несхватајући какав грех чине. Библија сваког државног службеника требао би да буде текст Светог Владике Николаја “Не кради државу“ који говори какав се грех чини на тај начин. Наравно, не можемо ни очекивати да оваквих појава неће бити и да се неће дешавати, што би била чиста утопија, али мора се радити на културном и духовном уздизању и васпитању народа, који ће са развијеном свешћу бити неуништив у сваком смислу.

 

DSC_0145

Слобода се кроз борбу стиче

Слобода је највећи дар Божји сваком човеку и сваком народу; дар непроцењив, који се, ако је прави, никада не може одузети.
Посланица о Завету Светог Архиерејског Сабора СПЦ

Православље је делатна вера и она тражи и изискује од сваког појединца жртву, односно дело. Замислимо да ли је неки светитељ постао свет зато што је причао и проповедао, или зато што је све то што је изговарао и потврдио својим животом, одговор је сасвим јасан, сви који се представљају као Српски националисти, сваку своју причу, политики прогам морају потврдити и конкретним делом.

Много је оних који желе да на своју главу ставе перјаницу српства, међутим када дође да прве прилике када треба да оправдају и њено ношење спремни су да се под бројним изговорима извлаче. Грађанска опција такве често назива “салонским фашистима“, мада бих ја само реч фашистима заменио националистима, и то је заиста истина.

Српство је многима постало професија од које живе, многе странке и организације које се бусају у прса су управо такве, препуне фраза и празних речи, и они су лако препознатљиви, при првој великој опасности по Цркву и отаџбину осврните се и погледајте да ли су око вас, и када утврдите да их нема немојте више полагати наде у њих, без обзира на то о чему причају, они ће увек погодити болну тему нације и лепо ће о датој, причати, али запамтите да је циљ таквих који се не појављују једино лична корист и корист групације којој припадају. Такви ће увек гледати да се додворе маси, како би од ње били боље прихваћени, јер су политиканти и од њих очекују гласове, међутим неодлучна политика не доноси гласове, бар не онолики број који је потребан за освајање изборне победе.

Идеологија Српских националиста мора бити камен темељац од којег се не сме одустајати макар имао и само један следбеник, без обзира на тешкоће на које наилазимо опстанак идеологије у кризним временима и њена непромењљивост гарант су победе у будућем времену. Када би националисти свакога дана мењали своје идеолошке принципе попут осталих странака ни по чему се више не би разликовали од њих, ми се издвајамо по својој доследности и странке се управо тога плаше, јер ми представљамо све оно што они нису.

Група од 1000 људи идеолошки поткованих је спремнија за много веће и узвишеније циљеве и са већим процентом да ће свој циљ и спровести од 100 000 следбеника неке од партија у којој су искључиво због користи.
gazimestan_kletva

Продаја идеологије

Улицама ходају будући. (Графит)

Политички и друштвени талог у којем се налази Србија последица је губитка свих моралних и друштвених вредности код политичара који су узели одговорност да воде народ и државу и себе представљају народним месијама, док су у реалности носиоци политичког дилетантизма, корупције, продаје идеологије странака и било каквих уверења и убеђења,а све зарад личног и партијског интереса.

Такозвана политичка елита својим (не)делима уверила је народ да су сви политичари исти и да је циљ доласка на власт да се за кратко време што више обогати, или народски речено накраде, што је и истина. Све политичке странке које су на власти биле су финансиране од тајкуна и страних амбасада и то је један од разлога зашто гледају да испуне све захтеве и интересе својих финансијера и налогодаваца. Са друге стране, интерес народа је занемарен, а самим тим и државни,политичке партије представљају скупину лакрдијаша и лоше глумачке театре који забављају одређене друштвене групације и првенствено служе као друштва илузиониста која ће вам све понудити осим истинских промена.

Политичке странке на нашем поднебљу не могу да одговоре и реше основна питања која тиште српску нацију и друштво.Корен проблема лежи у чињеници да ниједна политичка партија није била доследна својој политици и бирачима, односно идеологији. Гомила супротстављених странака и политичара у ствари чине један заједнички театар у којем свако има своју улогу, а главне улоге су додељене вечито сукобљеним патриотама и демократама, односно странкама које се крију иза лажног патриотизма и лажне демократије. На тај начин од свих нас су створили учеснике представе у којој политичари вешто глуме своје улоге.

Све странке и њихови лидери на прво место поставили су страначке и властите интересе, занемарујући вољу бирача, предизборна обећања и идеологију странке. Странка је постала предузеће које доноси огромну зараду, и све је дозвољено како би предузеће остварило што већи приход. Безброј пута смо се могли уверити да највећи политички непријатељи формирају власт и то не ради народног спаса и мира у друштву, већ искључиво ради зараде.

Србија данас нема опозицију, све политичке партије и њихови лидери били су бар једном заједно у власти. Народ који се налази на ивици егзистенције, уз гомилу нерешених националних питања, свакодневно доживљава нове обмане и то од истих људи, који додуше, повремено промене имена странака и долазе са новом причом, тј лажима као да су се тек појавили у политици. Демократе постају националисти, националисти либерали, либерали конзервативци…

Посебно интересантно је да у сваку “новоосновану“ странку прво долазе они који су избачени из своје претходне. Колико су садашње политичке странке постале омражене у народу и колико уживају поверење најбоље говори чињеница да је све већа апстиненција бирача пред сваке нове изборе.

Излаз из блата у које смо убачени не својом вољом постоји. Борба за своју државу и социјална права њених грађана није нова и неостварљива идеја. Потребни су нови људи који ће ту идеју спровести у дело, људи који ће се борити за истину и правду, људи који ће имати храбрости да се суоче са неправдом ма од кога долазила.

УЛИЦАМА ХОДАЈУ БУДУЋИ – ново време доноси нове људе који су способни да спроведу системске промене у нашем друштву и нову енергију без које је немогуће доћи до националног узлета и заноса који доноси суштинске промене.

 

nashiprotestzastave

Наша Револуција

Ако желиш да нека земља пропадне, помоли се да у њој буде много вођа.
Арапска пословица

У Србији су потребна револуционарна дешавања, за која ниједна од постојећих странака као и њихови лидери намају
храбрости. Први корак револуције коју треба да спроведу српски националисти лежи у томе да читаве гарнитуре политичара, тајкуна, медијских и јавних личности, друштвених радника, …по смени власти морају бити похапшени, процесуирани и по хитном поступку осуђени на дуге робије због издаје и незаконитог богаћења.

Други корак је национализација и одузимање имовине банкама, страним корпорацијама, тајкунима и монополистимакоји уништавају српску привреду и грађане, и то је приоритет у подизању читаве државе на здраве ноге.

Српска револуција у трећем кораку мора донети на чистац и односе Србије и западних земаља, и хитну обуставу послушничког односа на том нивоу, у којем Србија служи као роб који испуњава захтеве својих западних ментора.
Свако мешање у унутрашњу политику Србије од стране амбасадора ЕУ мора бити одмах санкционисано, а личности које су за то одговорне морају бити протеране. Србија је суверена земља која сама кроји своју будућност, и то је “свето писмо“ нашег односа са западним амбасадама и земљама ЕУ.

Српска револуција је отпор према новом светском поретку, закону силе, неправде и угњетавања малих и сиромашних земаља, и враћање Јеванђелским вредностима, и бриге о ближњима, а не о личном интересу зарад којег су многи политичари и њихове клике спремни да униште народ и државу, то је револуција која неће бити стихијска, уништитељска, и која неће за сврху имати једино смену режима, већ постављање вредности и односа који ће избавити српску државу и народ из пропасти.

И управо због оваквог размишљања ми смо у овој борби усамљени од подршке политичара, који једино брину о рејтингу својих партија и колико ће гласова освојити, што се показало истинито безброј пута, када су српски националисти били остављени на ветрометини да се боре за интересе народа и државе, јер политикантима то није одговарало у датом моменту.

Наша доследност, у будућим временима је гарант да ћемо својим деловањем сломити овакав паразитски систем и да ће српски националисти бити ти који ће водити државу.

933974_509193402449114_1482784907_n

Кад неправда постане закон – отпор је твоја дужност

Зло чинити, кад се од зла браниш,
Ту злочинства нема никаквога.
Петар Петровић Његош

Када је легитимна употреба силе у политици, поставља се као једно од честих питања и да ли уопште такав вид политичког деловања може бити легитиман у демократском систему. Такав начин политичког деловања има своје оправдање када се од било које диктаторске власти крше основна права грађана, попут права на окупљање и права говора или у случајевима када се отворено крши закон и Устав.

У наше време суочени смо са демократском тиранијом која се спроводи у Србији и где је забрањен сваки вид другачијег мишљења осим оног за које се залажу прозападне марионетскестранке и када престане право говора и изношења идеја, наша је обавеза да се за своје основно људско право боримо, као и увек током историје.

Свака диктаутура за свој основни циљ има уништење човекове слободе коју му је Бог подарио и нико оно што нам је Бог дао не може ни да нам одузме и зато смо дужни да се за то и боримо. Слоган српских националиста је “За крст часни и слободу златну“ и иза ове лозинке лежи читава наша идеологија. Увек ћемо ући у борбу и одбрану када се крше Божији принципи и слобода народа.

Зато никада не напуштамо наше основне принципе у које верујемо, и никада не калкулишемо и не бавимо се политиканством, ми делујемо на исти начин као и наши преци у историји који су се борили за Крст Часни и слободу златну.

Присетимо се једног светлог примера српског јунака Гаврила Принципа, који је извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда који је желео да наВидовдан провоцира српски народ тако што ће на челу војске проћи кроз Сарајево. Млад , храбар и одважан Гаврило Принцип је показао аустроугарском престолонаследнику колика је цена српске слободе, жртвовао је себе на тај начин што га је убио, и показао колико Срби цене своју слободу и шта за Србе значи Видовдан.

У нашем народу често се каже Гаврилов принцип – алудирајући на Гаврила Принципа, који је зарад свог принципа, односно идеје, жртвовао свој живот и страдао за оно највеће што нам је Господ подарио, слободу. Оно што још видимо то је и љубав, љубав према свом отечеству, народу, цркви, прецима и потомцима и по томе Гаврила Принципа никако не можемо назвати атентатором, већ српским витезом који је одлучио да својим страдањем сачува част своје државе и народа.

 

12

Наша политика

Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе.
Свети Владика Николај Жички – Кроз тамнички прозор

У нашем народу постало је уврежено једно погрешно мишљење да је свако ко се бави политиком, лопов, лажов, манипулант и да је интерес свакога ко се упусти у политику једино лична корист. Такво мишљење није дошло ни од куда и формирано је управо од стране политичара који су политику представили као “занат“ у којем је све дозвољено, зато се често може чути у народу да је “политика курва“, алудирајући на недела која су починили политичари и на тај начин их правдајући.

Међутим, политика је служење сопственом народу и држави и оправдања да је у политици све дозвољено и да је политика “курва“ заправо најбоље сведоче о самим творцима ове формулације политике, они сами су политичке курве и фукара који су пронашли добар начин да искористе народно поверење како би себи приуштили личну корист.

Такво девијантно понашање може се приметити на сваком послу, од радника у продавници који муштеријама закида на тежини робе коју плаћају или доктор који узима мито за свој посао, за такве људе чија је одговорност далеко мања од политичара ми не налазимо никакво оправдање, већ их јавно критикујемо и стављамо на стуб срама. Такав однос треба имати и према политичарима, ако је неколопов и ради на штету народа и државе мора први одговарати засвоје недела, јер она остављају далеко веће последице по читаво друштво.

Политика је частан и одговоран посао преко којег се одлучује судбина читавих народа и генерација које долазе, тако да ми као народ немамо право да судбину наше деце стављамо у руке људи који су спремни да је униште зарад мало задовољстава. Овакво погрешно схватање политике довело је до тога да многи обични грађани желе да се окористе политиком, односно учлањењем у политичку странку то јест партију.

Резон је следећи, небитна је идеологија странке, може бити и изразито антисрпска, учлањење ће ми донети неку личну корист, доћи ћу до посла, избећи ћу плаћање рачуна и слично, међутим овакво наивно схватање политике исте те који су у партији због користи довешће до просјачког штапа и биће директни саучесници у убиству државе са свима осталима који су служили једној ненародној странци. Грех у којем учествују је огроман и за њега ће тешко наћи оправдање.

За одговорне послове попут свештеничког, учитељског, докторског и за бављење политиком потребан је призив Божији, односно љубав да се преко својег посла служи и помаже. Сваки други разлог због којег се неко бави овим пословима одвешће га директно у пропаст. Зато се политика српских родољуба разликује од свега наведеног и интерес народа и државе налази се на првом месту избог таквог бескомпромисног става истински родољуби често страдају или су извргнути подсмеху зашто се нису окористилиполитиком када су већ били у могућности. Једино нашим личним примером можемо да утичемо како би се мењала свест народа и колико год ове речи утопијски звучале тако нешто је могуће.

Постоје бројне државе у којима је дошло до суштинске револуције у главама грађана и то је наш главни циљ. Ми не желимо да мењамо само странке на власти, ми хоћемо да променимо читав накарадни систем који једе своје грађане.

29543_4792002431957_1294359190_n

Победити или нестати

Љуби непријатеље своје, гнушај се непријатеља Божијих, а сатири непријатеље Отачаства.
Свети митрополит Филарет Московски

Многи велики народи нестали су пред невољама које су им долазиле у сусрет, једноставно би се препустили непријатељској стихији без икаквог отпора и без воље за борбом. На нашу несрећу таква тенденција се јавља и мећу нашим српским народом који често делује као успаван и уморан за било шта.

Многима је много лакше прећутати зло или ништа не чинити, вођени земаљском политиком реалности да је борба унапред изгубљена и да се ионако ништа не може променити или логиком “зашто баш ја“, дошло је до промене народне свести да се на свако зло које се дешава не реагује “јер нема никаве вајде“ и “што сам ја једини луд“ и у томе лежи суштински пораз једног народа. Не реаговање на зло, без обзира о коликој сили се ради и о каквом случају је реч је поражавајуће у сваком смислу и такви народи су осуђени на пропаст.

Таквом логиком, сваки човек који се нађе пред одређеним животним искушењима би требао да одустане или чак шта више најбоље би било да се убије, јер ионако од живота нема ничег лепо, само мука и патња и зашто онда живети. Као православни хришћани добро знамо да је највећи грех хула на Светог Духа тј. самоубиство, односно губитак наде у Бога да нам он може помоћи у невољама у којима се налазимо.

Замислимо сада колики је грех када читав један народодустане од борбе за своју државу, односно њен живот и када је својим нечињењем води у самоубиство, јер је не убија нико други осим нас самих. Да ли је то већи грех и од највећег греха који човек може да учини самоме себи?

Суштина наше борбе и наше победе није у земаљским борбама, већ у испуњавању закона Божијег преко којег заслужујемо Царство Небеско и на тај начин треба да гледамо сваку битку у коју улазимо. Кад год смо стали у одбрану нашег народа, цркве и државе ми смо водили борбу за Царство Небеско колико год то некоме звучало смешно и блесаво.

Нашу победу не чине земаљске победе и почасти, уживања и хвалоспеви о нашем јунаштву, наша победа се налази на другом месту и наш отпор злу и сврставање на страну Божију и наших светих предака нас води у победу која је давно извојевана и у вечну славу.

 

SDC18182

Покољења дела суде

Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће,
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу… Благородством Српство дише…
Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!

Петар II Петровић Његош – Горски вијенац

Ми данашњи Срби из године у годину присећамо се великих и славних победа које су наши преци извојевали, али и великих жртава које су дали зарад ослобођења наше отаџбине. Њихова херојска страдања улазила су у легенду и постајала митски примери којима су се милиони људи дивили као неким ванвременским јунацима.

Има ли кога ко није чуо за име храброг војводе Синђелића које код Сваког Србина изазива бујицу осећања, а најпре поноса. Војвода Стеван Синђелић, један од Карађорђевих устаника, човек који је од самог почетка устанка учествовао у борбама, који је кренуо у рат за ослобођење свог народа, извојевао многе битке и у најважнијој победио, постао је историја српског народа и његов јуначки чин свима је познат и препричава се до данашњег дана. Код Каменице, села надомак Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду ) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Османлије сазнали да су се двојица војвода, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукли с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима (по новом календару). Османлије су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили.

Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Османлије су на јуриш ушли у шанац. Борба пушкама, претворила се у борбу кундацима, ножевима, и голим рукама. Османлије су стално добијале појачање, док је Синђелић на крају остао сам. Кад је Стеван Синђелић видео да не може Османлије истерати из шанца и да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив у османске руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој. Том приликом погинуло је 6.000 Османлија и сви преостали Срби. После ове погибије нишки паша наредио је да се све српске главе одсеку и однесу у Ниш. су одрали главе и предали их паши који је наредио да се сазида . И дан данас овај споменик палим чегарским браниоцима налази се у Нишу и претворен је у спомен обележје.

Стеван Синђелић своју главу уградио је у темеље српске државе, историје, духовности, културе и јасно оставио траг будућим генерацијама Срба које су се васпитавале на овом примеру. Да би свима било јасно колику историјску тежину има сваки наш потез, поменућемо и још једног јунака из нашег времена познатог у народу као нови Синђелић, мајора Милана Тепића.

Јула месеца 1991. мајор Милан Тепић се нашао уцентралном складишту борбених средстава у селу Беденику у
близини Бјеловара. Припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) су припаднике Југословенске народне армије, који су се налазили на одслужењу војног рока у касарни „Божидар Аџија“ у Бјеловару, држали у окружењу. У касарни се налазила 265. моторизована бригада ЈНА и новопридошли регрути. Команда 5. војне области ЈНА у Загребу је послала Посматрачку мисију тадашње „Европске заједнице“ којој припадници Збора народне гарде нису дозволили приступ у касарну. Пребег из ЈНА потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара, припремио је напад на у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна у којој данима није било воде и струје је нападнута са 2.000 војника. Пошто команда ЈНА није послала помоћ, командант бригаде пуковник Рајко Ковачевић је наредио предају и одлагање оружја.

По уласку у касарну, тадашњи председник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић је наредио да се припадници ЈНА скину до појаса, након чега је из строја извео команданта Рајка Ковачевића са помоћницима, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, које је потом одвео 50 метара даље и убио из пиштоља. Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Ово дело многи су упоредили са сличним потезом ресавског војводе Стевана Синђелића.

Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као „нестали“. У одређеном часу војницима ЈНА је наређено да се повуку од главног објекта – на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен против оклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је заробљеник – командир страже Ранко Стефановић.

И ово је јасан пример зашто је српски национализам неуништив, безбројни примери страдања, борбе, љубави према народу и отаџбини, кроз векове надахњују нове генерације младих Срба који одрастају и зато наша дела имају ванвременску тежину и конотацију, попут речи Милоша Обилића који изговара пред Косовску битку “какви сутра будемо на Косову, бићемо такви довијека“ , и ми данашњи Срби, какви будемо у нашем времену таквим ће нас памтити и наши потомци, као јунаке или издајнике,као људе који су се борили за своју идеју, или који су ћутећи одобравали терор над својим народом.

И данас се налазимо у истој ситуацији као и они, Космет света српска земља је поново поробљена, руше нам цркве и гробља, пале куће и убијају немоћан народ и уз све то тирани овог доба траже од нас да и ми сами то подржимо.

Као што песник каже кроз једну реченицу „О Косово грдно судилиште„ и нама који живимо у овом времену Косово ће бити судилиште, јер управо сада када са свих страна долазе притисци да се одрекнемо онога што нам је најсветије, пред нама је исто питање које је имао и сам Свети Кнез Лазар уочи боја, да ли ће одабрати небеско или земаљско царство и ми данашњи Срби морамо одабрати да ли смо за одбрану своје слободе, земље и народа или за мир у ропству у којем ћемо кукавички сачекати сопствени крај.

Наши политичари и читава политичка сцена јавно се одрекла Косова и Метохије зарад обећаних земаљских добара и то не треба да нас чуди и обесхрабри, битно је како ћемо се ми родољуби понети према њему, јер историја ће дати завршну реч и према онима који су га издали и према нама који га бранимо.

Да ли ћемо бити упамћени као савремени Бранковићи или силни оклопници без мане и страха на нама је да одлучимо. Преломни часови историје су пред нама, а ми се потрудимо да их спремни и дочекамо, јер покољења дела суде…!

gazimestan2011_5

Наша победа
Српски национализам – То је рам у коме је икона Христова…
Свети Владика Николај Жички

Православни национализам је делатна љубав. Љубав према дому, завичају, отаџбини, родитељима, брату, сестри, жени, деци, сународницима, љубав према Богу. Ко себе сматра националистом треба да зна да се Србија не воли само у слободно време, када нема обавеза или када се са борбом слаже већина, националисти се не боре празним речима, и песмама у кафани.

Православни национализам је борба која траје читавог живота, без обзира на силу која се на нас спрема и на жртву коју морамо принети! Живот и борба сваког православног Србина дубоко се прожимају и са његовим национализмом. Као што се православни хришћанин не може опустити никада током живота и рећи после пар година поста, молитве… да је заслужио Царство Небеско, тако ни националисти не могу и не смеју рећи да су се довољно одужили отаџбини. На то нас обавезују сви они Свети Срби који су положили своје животе почевши од Светог краља Јована Владимира па све до данашњих новомученика..

Сетимо се Светог Саве, Првог Српског Архиепископа, да ли је по свом одласку у манастир на тренутак заборавио Србију и српски народ. Да ли је заборавио проблеме свога народа или је са моштима оца Светог Симеона дошао да мири завађену браћу, и сам се прихвативши државничких послова.

Да ли је оправдање када кажемо да смо уморни, имамо финансијских проблема, или што се често може чути међу Србима “да је све изгубљено“, да ли је за Светог Кнеза Лазара било све изгубљено на Косову пољу када је сазнао колика се сила на њега намерила. Да ли је српска војска заборавила на своје ближње када је прелазила Албанију, или су само чекали час за ослобођење отаџбине и својих ближњих.

Српски националисти воде битку која се не тиче само наше земаљске отаџбине, већ и небеске. Непријатељи српског народа кроз историју, увек су били и непријатељи Божији. Без обзира колико је наш народ био економски сиромашан и војно слаб увек је долазио до великих победа над много јачим непријатељима.

Љубав и вера су увек били покретачи за чињење немогућег. Па нека тако буде и сада, уз љубав према Богу, отаџбини и ближњима нека нам ништа не буде немогуће.

Иван Ивановић

Председник СНП НАШИ