Пише: Иван Ивановић
Ђаво не бира преко кога ће остварити своје замисли, тако да у својој борби против Бога и човека користи разне начине.
У сатанском легиону посебно место заузимају хомосексуалци, педофили и перверзњаци свих врста.
Као и сви сатанисти, хомосексуалци на све могуће начине покушавају да себе представе као нормалне људе, мећутим, највећи проблем њиховој намери представља сведочење цркве о њиховом греху.
Црква никада није јавно прозивала људе оболеле од ове болести, трудећи се непрестано да духовно помогне свакоме од њих када би тражили помоћ. Међутим, последњих деценија појављују се и они који се јавно декларишу као хомосексуалци, и који не бирају средства и начин како би своје девијантно понашање прогласили нормалним. Своју мржњу према Богу и цркви први пут јавно су исказили 27.6.1973. у Њујорку.
„Парада је кренула у један и двадесет пет после подне, предвођена са два полицијска возила и под пратњом полицајаца. Пратио их је оркестар који се зауставио осам минута да би свирао гомили на степеницама катедрале, чиме је нарушен споразум са ректором катедрале, монсињором Ригнијем.
Следили су ешалони геј-жена, геј-очева, па чак и геј-беба! Што је дуже трајало, бивало је све грђе. Група католичких хомосексуалаца стигла је пред катедралу и попела се уз степенице, уз дозволу полиције, носећи велики транспарент са називом групе „Достојанство“ у коме је слово „Т“ било у облику крста. Придружила су им се и три католичка свештеника: језуита Роберт Картер, Бернард Линч и трећи који је одбио да каже своје име. Ови свештеници су обавили неку врсту молитве на чијем крају су католички свештеници изговорили Молитву Господњу. Група геј-Јевреја носила је плакат са богохулном пародијом једног од блаженства: „Благословени су они који у нама не виде камен спотицања!“
Онда је стотине балона пуштено у ваздух са степеница катедрале. Следила је група која је себе идентификовала плакатом на којем је писало „Пагани“. Зауставила се испред групе хомосексуалаца на степеништу катедрале и подигла паролу „Уједините се! Немате шта да изгубите осим своје врлине!“ Како је време пролазило парада је постајала све бесрамнија. Једна млада жена тумарала је около гола до појаса. Друга се зауставила пред црквом и задигла сукњу до појаса (испод које није носила ништа). Један брадоња је корачао у црвеној тоги, носећи паролу: „Бог је геј, а ја сам геј месија!“ Једна група је певала „Хеј, хеј, хоу, хоу, црква и држава морају нестати!“ Један посматрач је сасвим тачно приметио: „Ако је њујоршка архидијецеза пример, већ је нестала!“ Прошла је марширајућа група геј учитеља.
Нарочито богохулна је била група геј-атеиста. Гурали су контејнер за ђубре на точковима на којем је писало „За Библије“, и носили плакате са натписима: „Уклоните Светог Духа“ и „Религија је проблем, а не одговор“.“[1]
Хомосексуалци су датум овог догађаја, прогласили својим празником – „Даном Поноса“. „За време недеље геј-поноса у Бостону, говорници су стајали испод транспарента на којем је писало: „Хришћанство је наш непријатељ“. Један геј лидер читао је делове треће књиге Мојсијеве, а затим спалио Библију.“[2]
Нешто слично је покушано и у нашој земљи јуна 2001. године, када су хомосексуалци покушали да промарширају улицама српске престонице, где би врхунац скупа био испред Српске Патријаршије, испред које би изразили своје незадовољство због „ретроградних“ ставова Српске Православне Цркве. Читајући о овим догађајима, можемо само наслутити шта би се све дешавало испред Патријаршије, да скуп нису спречиле многе српске патриоте.
Да се напади на СПЦ од стране хомосексуалаца непрекидно повећавају, потврђују и дневне новине Вечерње новости од 8. августа 2007. године, које су објавиле чланак:
Шта се крије иза напада геј групације „Квирија“ на српског Патријарха?
„Врховни поглавар СПЦ нашао се поново на мети „блогера“ сајта Б92: беспримерно и бестидно издање странице интернет дневника насловљено са „Патријарх Павле и чипкане гаћице“ потписала је група за геј и лезбејска права „Квирија“. Не бирајући речи и исказујући отворено непоштовање према патријарху, ова група челнику СПЦ замера што се „својим ауторитетом залагао за укидање пореза за беби опрему“. Иста група је крајем 2005. године објавила на сајту Б92 (а где би још могло) бестидну фотомонтажу Његове светости.“
Многи хомосексуалци уточиште проналазе у сатанизму, учењима Алистера Кроулија и многих других окултиста. У обредима Кроулија, хомосексуални чин је један од делова иницијације. Потврду овим тврдњама даје Амерички Антрополог Едвард Моди који је у својој студији „Кратка историја сатанизма“ пренео искуство које је стекао током двогодишњег чланства у Сатаниној цркви. Моди наводи да су жртве сатанистичких секти најчешће мушкарци, који су пре убиства силовани или сексуално злостављани на разне начине. Жртве су пре мучења биле везиване канапом што упућује на садистичке пориве сатаниста.
Хомосексуалци сатанисти често се доводе у везу са педофилијом. У књизи „Највећа тајна“ откривен је велики број политичара сатаниста-педофила у Великој Британији. У великом ланцу педофилије учествовао је и бивши британски премијер од 1970. до 1974. године, Едвард Хет. У ову мрежу било је уплетено више људи из Хетове владе, министар финансија Ентони Барбер, лорд Мек Алпин, бивши благајник Хетове конзервативне владе и многи други.
У описима жртава које су преживеле обредна силовања помиње се парламентарни заступник из Лестера, Гревил Џенер. Злогласно место на којем се одвијају педофилске активности је стамбени блок Долфин Сквер у Пимлицу, који је највећи блок станова у Европи и лондонска резиденција бројних парламентарних заступника. Зграде овог блока биле су под надзором Британске царине после открића педофилских порно садржаја из Амстердама.
Још један од станара „чувеног“ Долфин Сквера, Дејвид Стил, бивши вођа шкотских либералних демократа, активно је подржавао кампању за права хомосексуалаца коју је водио Јан Кембел, вођа за идејне пројекте округа Единбург. Али господина Кембела не интересују само хомосексуалци, већ је он и оснивач организације „Педофилска размена информација“, која жели озаконити секс са децом. Слична организација се појавила и у Холандији, што нам показује о координисаним акцијама педофила-сатаниста широм света. Током двехиљадите године у Британији је разбијен и ланац трговине децом из земаља трећег света, која су коришћена за ритуална жртвовања.
Вампиризам
Током целокупне људске историје, помен речи Вампир асоцирала је на зла митска бића која људима пију крв. Међутим, последњих деценија, под утицајем пропаганде разних окултистичких група, долази до бујања популарних прича о историјским вампирима Владу Тепешу и Елизабети Батори. Захваљујући делима Брема Стокера и Бајрона, вампири постају елегантне, бесмртне аристократе допадљиве ширим масама.
Током шездесетих година посебну популаризацију вампира врше разне хомосексуалне организације. По њиховим речима постоји блиска сличност између вампира и хомосексуалаца: „и једни и други настављају своје животе, као изгнаници од друштва због своје природе, кроз историју су се заједнички развијали вампирски и хомосексуални идентитети, да би крајем осамнаетог и деветнаестог века добили врло јасне обрисе. Вампир постаје личност, а хомосексуалац коначно бива одвојен од дотадашњег препознатљивог појма содомиста“.[3]
Крајем шездесетих година долази до либерализације схватања хомосексуалца у САД-у, који су агресивним деловањем успели да своју болест прогласе нормалним понашањем или „алтернативним начином живота“, исто се дешава и са вампирима који захваљујући филмовима и литератури везаној за ову тематику нису више само „лоши момци“. Везу проналазе и у причи „Манор“ Карла Хајнриха Улрихуса објављеној 1885. године у Лајпцигу.
Радња је смештена на Фарска острва и говори о „љубави“ младог Хара и старијег рибара Манора. Манор гине на мору, али се враћа као вампир и сиса свом младом љубавнику крв. Убрзо, сељани хватају вампира и убијају га пробадањем срца колцем. Хар такође умире после извесног времена, и последња жеља му је да га сахране поред Маноровог тела. Такође хомосексуалци између свог девијантног сексуалног понашања и вампиризма проналазе блиску везу: „Вампир заводи своју жртву, прави отвор уместо да користи постојеће телесне отворе и неретко се после нуди самој жртви. Полне разлике и и родне улоге немају никакву важност за вампире. Угриз као кључни акт вампирског задовољења страсти упућује на орална задовољста хомосексуалног секса“.[4]
WICCA – Вештичарење
WICCA је једна од бројних форми паганизма која је последњих деценија посебно популарна међу хомосексуалцима. Вештице раде на оживљавању паганизма, и јачању религије „мајке земље“, будуће религије новог светског поретка, која би требала да замени хришћанство и уништи „патријархалног хришћанског Бога“.
Прави процват неопаганизма наступа током двадесетог века, где се заједно са старим „боговима“ и обожавањем природе дешава и поновни процват вештичарства. На западу интересовање за вештице скоро да поприма облике модног тренда. Савремено вештичарство желећи да очува континуитет древних традиција често се користи многим пантеонима из различитих времена и култура. Модерне вештице желе да промене раширена мишљења да вештице пију крв, велики број данашњих су вегетеријанке и на тај начин изражавају своју приврженост природи и животињама. Међутим неки од бивших припадника овог покрета напомињу да је то само обмана припадника у нижим редовима, који се најпре воде на безазлене излете у природу, где се бере биље и обожава природа, али како се долази до виших нивоа иницијација, иницијанту се открива да је заправо вештичији бог Луцифер.
Вика је као пракса последњих деценија чврсто повезана са феминистичким и квир (лезбејским и хомосексуалним) организацијама, као и са новим друштвеним и антиглобалистичким покретима, које врше агресивну популаризацију вештичарства. Често се на интернет сајтовима хомосексуалних организација може приметити популаризација разних сатанистичких организација, тако да раде и на оживљавању „лика и дела“ Алистера Кроулија и Жила де Реја о којима је писано у претходном делу књигу. Многе модерне вештичарске организације основане су управо од хомосексуалаца, међу којима влада велика мржња према хришћанству због чињенице да црква хомосексуализам третира као болест и опасност по друштво.
Главна вештичја учења
Гарднеровска традиција
Названа је према свом оснивачу Џералду Гарднеру који је у Енглеској 1930-тих и 1940-тих започео ширење вештичарства. Заправо, он је био један од првих који се усудио да обнародује своја интересовања. Од 1946. године био је члан савета Друштва за фолклор у којем је, запрепастио своје, академском приступу сколније колеге, изјавом да би у древним легендама могло бити и елемената истине. Као и многи други окултисти, убрзо је подлегао академским почастима и угледом, па је 1950. године себе прогласио доктором Гарднером. Али његове дипломе (доктор философије и литературе), по свој прилици није издала ниједна познатија образовна институција.
Године 1954. објавио је своју другу књигу Вештице данас. На веома популаран начин поновио је тезу Маргарет Мареј према којој овај култ представља одјек древног култа плодности, упражњаваног још у каменом добу. Али Гарднер је изненадио своје читаоце тврдњом да тај култ, онакав какав је био од давнина, постоји и данас. У литератури Гарднер се описује као члан једног од древних кругова вештичјег култа који је преживео у Енглеској.
Гарднеријанска Вика има такође три нивоа иницијације и не признаје самоиницијацију. Концептуализована је као религија плодности која више пажње поклања богињи него богу. Ковени раде без одеће и изискују постојање „савршених парова“, што значи исти број мушкараца и жена. Књига Надзор звездане богиње, високе свештенице Дорин Валијент (Doreen Valiente) афирмише сакралност свих облика задовољства и љубави изразом: „Сви чинови љубави и задовољства су моји ритуали“. Многе познате вештице потичу из ове традиције.
Дијаничка Вика
Дијаничку Вику или феминистичку духовност, оснива Сузана Емесе Будапест (Zsuzsanna Emese Budapest), вештица и лезбејка, које је рођена у Мађарској 1940. године. После пропасти мађарског устанка 1956. године бежи у Америку, где после пропалог брака оснива вештичји ковен.
Поштује искључиво Богињу и ограничава своје ковене на жене. Жене укључене у ову традицију траже своје корене у древном матијархату. Дијанички ковени често покушавају да кроз плес, песму и сањарење оживе древни женски принцип у себи. Zsuzsanna је објавила уџбеник за вештичарење The Feminist Book of Lights and Shadows 1976. године. Путем дијаничке вештине, она оснива духовну базу за феминистички активизам чије деловање је усмерено на борбу против свих хришћанских етичких вредности на којима почива нормално и здраво друштво. Такав рад није најбоље примљен од стране већине гарднеријанских следбеника, којима су двојство полова и биолошка плодност били кључни за ритуалне радње и веровање.
Радикални вилењаци
Године 1979. хомосексуалац Артур Еванс упућује позив за спиритуалну конференцију Радикалних вилењака (енг. Faery такође значи геј). „Ово је био почетак хомосексуалних огранака, у којем су геј и бисексуални младићи откривали спиритуалне аспекте својих сексуалних идентитета и афирмисали мишљење да су њихове разлике у ствари божији дар.“[5]
Приметно је да се велике количине новца улажу у популаризацију хомосексуализма и њихове сатанске религије, тако да је последњих година у Западној Европи дошло до оснивања разних телевизија и часописа за младе, преко којих се врши ђавоља хомосексуална пропаганда.
Традиција Обновљења
Исте године када су се радикални вилењаци први пут састали у Аризони, Стархавкова (Starhavkova) je објавила књигу The Spiral Dance, која је постала једна од најчитанијих књига о савременом вештичарству. Starhavkova је окупила виђеније вештице и вешце у „Колектив Обновљења“ (Reclaiming Collective). Они су организовали седмичне интезивне радионице, познате као „Вештичји кампови“, најпре у Калифорнији, потом широм Америке, у Канади, Немачкој и Енглеској. Традиција Обновљења је нехијерархијска организација, и како сами кажу „посвећена је ненасилној друштвеној промени кроз заједничко јачање и магијски активизам“,[6] који је све популарнији и јачи у антинуклеарним, антиглобализацијским, модерним анархистичким покретима као и у покрету за права лезбејки и хомосексуалаца. Делимично су инспирисани радом Радикалних Вилењака.
[1] Билтен Светог синода Руске Православне цркве, бр. 41
[2] Др Ратибор Ђурђевић, Педерске Бригаде, стр. 104.
[6] http://www.gay-serbia.com/