Драгослав Бокан: О добровољцима

Драгослав Бокан

Најактуелнија тема рата који наша браћа воде у Новорусији (бранећи своје домове од идеолошких фанатика и шовиниста из Кијева) је, да се не лажемо, ПИТАЊЕ СТАТУСА СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА ШТО РАТУЈУ ЗАЈЕДНО С НАРОДОМ ЛУГАНСКЕ И ДОЊЕЦКЕ НАРОДНЕ РЕПУБЛИКЕ.

Драгослав Бокан
Драгослав Бокан

Премијер А. Вучић (некадашњи дугогодишњи генерални секретар Српске радикалне странке, блиски Шешељев сарадник и ватрени заступник права српских добровољаца да прелазе све оне увек тако варљиве границе и оружјем бране идеале у које верују) и министар Р. Љајић (некадашњи вишегодишњи генерални секретар СДА, Изетбеговићеве Странке демократске акције за Санџак, и то у време баш уочи и током почетка крвавог хрватско-српског и муслиманско-српског рата у бившој Југославији), обојица уредно покајани и спремни за хитно извршење свих непријатељских захтева – почели су громогласно, из свих медијских оружја, са кршењем оних једино постојећих закона и грађанских нам права, а у име неких “будућих закона” (?!) из њихових жеља и прљаве америчке маште.

Они су кренули да са ТВ екрана отворено прете српским добровољцима, да бесрамно вређају њихов херојски чин (а шта је “херојскије” од ризиковања сопствених живота због идеала, заштите невиних страдалника и братске љубави према угроженом руском народу у југоисточним деловима некадашње Украјине?), да дижу глас и прст на боље и за српство корисније од себе.

Како је могло да дође до оваквог стања ствари?

Па Вучић је у рату, као радикал, гледао толике добровољачке сахране, и исто овако уверљиво као што сад прозива овдашње браниоце Новорусије – саосећајно тешио мајке погинулих српских ратника вишом идејом “смисла бесмртне жртве” њихових синова.
Дочекивао је братски, као истинске хероје, тадашње руске добровољце што су спремно долазили у обе српске прекодринске Републике (где се водио рат са нашим крвним непријатељима) и дивио им се. Баш као и сви ми други, ми које сад нескривено прати и сумњичаво гледа овдашња БИА, а с којима је тада, пре преокрета, исти овај Вучић страсно призивао што више добровољаца (који би заменили овдашње регруте, неприпремљене за велики рат “свих против Србије”).

Шта ли би “онај Вучић” рекао за “овог Вучића”, само да је могао да га чује и види током наших ратних година?
Вероватно би тражио, у свом познатом маниру, да се овај у њега прерушени политикант “најстроже казни” или макар заувек одстрани из српске судбине и наше историје.

За разлику од Вучића – Љајић и данас ради (само на други, лукавији начин) исто што и пре двадесет четири године, када је заједно са Угљанином и Изетбеговићем плесао муслимански ратнички плес на препознатљиве тактове америчког оркестра и њиховог размаханог диригента.
Покојни Алија би данас био вероватно поносан и на Суљу и на Рас’ма, његове предратне и ратне миљенике и политичке изабранике за активну борбу против Срба и српства.
Ту нема никакве грешке, сем адекватног, редизајнираног паковања легендарне “зелене трансверзале” Техеран-Сарајево (о којој су с дивљењем говорила оба Изетбеговићева санџачка кандидата за тамошњег муслиманског лидера).

А то је време, сви се сећамо, када је ондашњи националиста Вук Драшковић тражио да се превентивно “секу руке” ондашњим Љајићевим следбеницима и присталицама (да би се, на крају баладе, и један и други нашли на фамозном “молитвеном доручку” у Белој кући, све држећи се “за бијеле руке”, а у вашингтонској верзији Титовог “козарачког кола”).

Да није страшно, било би комично!

Луђе промене улога и веће (и неискреније) покајнике скорија европска историја не познаје. А и у прошлости је стварно тешко наћи овакве невероватне ликове: горљиве проповеднике тотално супротних и међусобно неспојивих, апсолутно супротстављених политичких опција – у истој особи, у истом гласу и под истим именом.

Деценијски најближи следбеник Војислава Шешеља и апологета генерала Ратка Младића се хармонично спојио са санџачким обожаваоцем и заступником Алије Изетбеговића, а све то уз терцирање и повлађујуће климање главом писца “Ножа” и творца “Српске гарде”. У осуђивању права српских ДОБРОВОЉАЦА да живе и ратују по својој савести.

Зар то није лудница?

И сад ова милитантна екипа (екс-СРС i екс-СДА јуришници и најеминентнији овдашњи ратни представници) осуђује српске добровољце као наводне “плаћенике” и тобожње “псе рата”?!

Они својим грађанима прете ЗАКОНОМ КОЈИ НЕ ПОСТОЈИ као да је већ постојећи, реалан и у функцији.
А није.
И, ако Бог да – никад ни неће.

Е, то, тако, не постоји ни у домородачким племенима, ни код Стаљина или Пол Пота. Јер код свих њих је постојао макар формални привид некаквог легалитета, законског поступка или “ванредне ситуације” у целој им држави.

А исти ОНАЈ који тражи тешку и вишегодишњу робију за српске добровољце из 2014-те године, пре само неколико дана је онако срцепаратељно, пред милионима ТВ гледалаца, “из свег мозга” хвалио и славио неког словеначког ДОБРОВОЉЦА (из тадашње Аустроугарске) у српској војсци 1914-те, који је и живот положио за своје чисте идеале на Церу – тако далеко од своје земље и свог места рођења.
Тај некадашњи Словенац-добровољац је вечни узор и “прави херој” по речима истог човека за кога су данашњи Срби-добровољци – све од реда мрачни типови, непријатељи своје сопствене отаџбине и најобичније “плаћеничке битанге”.

Све се може кад се хоће.

Невероватно, али истинито.

П.С.
Деца и супруге, очеви и мајке наших “добрих момака” у руско-украјинском окршају “код ОК корала” се, знам то, данас тресу од страха и бриге због реално неизвесне судбине и будућег понижавајућег третмана у Србији њихових очева, мужева, синова и браће, на правди Бога оклеветаних јунака у новоруској униформи.
У чије име и за чији рачун им прете и прате их толики агенти овдашње режимске тајне полиције?
Зашто нашим добровољцима прислушкују телефоне, зову их ноћу и (срећом најчешће безуспешно) траже од њих да постану полицијске “кртице” и бедни цинкароши?
Докле ће се овако бестидно кршити постојећи закони и наша људска права у име непостојећих, фантомских, “wanna-be” закона у најави?
Где ТО, тако, сем код нас, уопште постоји (а на овај начин)?

И докле ће се овако застрашивати најнезаштићенији и најхрабрији међу нама од стране њихових најмоћнијих и најбахатијих суграђана и политичких предводника?

И куда нас, све заједно, то води?

Да ли је све ово, можда, право (шупље, лажно и лицемерно) значење оних тако олако изговорених свечарских речи над церском костурницом: “ЖИВЕЛА СРБИЈА! ДО КОНАЧНЕ ПОБЕДЕ?!”…

Видели смо ко је то изговорио.
Али, ко је заиста написао ове и овакве речи?
И какве оне имају везе са правим стањем ствари у Србији?
И шта су осећали они који су их, запањени, слушали (знајући да су апсолутна лаж)?

Има ли краја нашем самопонижењу?
И да ли смо баш толико уплашени од овог (над нас претеће надвијеног) режима, ми потомци церских и кајмакчаланских јунака?

Драгослав Бокан