ДИМИТРИЈЕ ВОЈНОВ – Позив народу- Ево зашто треба гледати Сноудена

Сноуден је филм у коме је Оливер Стоун реаговао на политички догађај вероватно и брже него у случају Џорџа Буша Млађег, али је реакција била зрелија и апсолутно на нивоу и у равни онога што се очекује од овог редитеља и активисте.

share

Стоунов филм о Бушу био је конципиран као сатира о америчком председнику који је заслуживао презир и на аутентичан начин остварио разумевање са најретрограднијим слојевима становништва. Сноуден је с друге стране “Лице са ожиљком” нашег времена, прича о младом и врло бистром конзервативцу који се није држао постулата из Де Палминог филма, “Don’t get high on your own supply” и превише је поверовао у америчке вредности, да би се на крају испоставило да су оне само смоквин лист за испуњавање америчких потреба, чак не ни америчких интереса.

Сноуден је заправо открио да Америка ратује свуда по свету борећи се за “слободу и просперитет”, а да је притом као нус ефекат те борбе укинула све то својим грађанима. Снага његове приче није само у томе што је дао доказе за нешто што су сви наслућивали али је деловало као да је у домену теорије завере већ и зато што је он сам био довољно слаб да подлегне могућностима које му је неограничени приступ информацијама дуговао.

Сноуден међутим није само биографија (неко би рекао хагиографија) Едварда Сноудена већ и прича о настанку два ремек-дела – Гардијанове приче и документарног филма Досије Сноуден. Ретки су редитељи који с годинама постају бољи, али они највећи успевају да с годинама остану исти, и рекао бих да је у Сноудену, Стоун постигао управо то, са пуним ангажманом и луцидношћу, у форми играног филма, испричао је причу о горућем питању. Док је филм о Бушу покушао да буде то исто али је суштинска бизарност целог случаја натерала и самог Стоуна да свему томе приче малтене као комедији апсурда и да неке ликове третира картикатурално, овде изнова препознаје “озбиљну” причу унутар нечега што такође у себи носи много предиспозиција за сатиру проистеклу из немоћи.

За разлику од времена када је снимао ЏФК и Никсон, и када су велики студији не само стајали иза тих ремек-дела већ и били спремни да направе губитак како би их добили, Сноуден је рађен као независни филм, али Стоун се у тој форми одлично сналази. На неки начин, већина великих редитеља његове генерације и прави најбоље филмове управо у таквим условима.

Редитељка Лора Појтрас је јунак Стоуновог филма, и он обухвата и сам настанак Досијеа Сноуден, а ослања се и на изванредну књигу Лука Хардинга, Гардиановог новинара који је учествовао у Гринвалдовој експедицији. Хардингова одлична књига иначе има ново издање и поново је доступна на нашим киосцима. Кад је реч о “уметничким слободама” Сноуден у извесној мери обликује Едову причу у складу са његовим имагинаријумом. Ед је бубалица која се нашла у животном технотилеру, са својом девојом која је играчица уз шипку, што је пар корака даље од неког јапанског анимираног филма, који су иначе заједничко интересовање које дели са својом изабраницом.

Сноуден има таман довољно елемената технотрилера, али и Полакова Три кондорова дана да се квалификује као шпијунски трилер преко своје основне идеје а то је да исприча истиниту причу. Један од кључних трикова које је Стоун применио јесте својеврсна “мејнстримизација” ових догађаја кроз ослањање на Едов однос са девојком кроз који се прелама његово растуће незадовољство у обавештајном сектору. Резултат је занимљив јер нас за Сноуденову причу везује мелодрамски а да притом не мањка техничких објашњена прилагођених најширој публици.

Сноуден је настао у независној продукцији, уз доста тешкоћа у финансирању, али Стоун успева да направи филм који у сваком аспекту има квалитет продукције великог студија. У метафилмском погледу, нуди пар занимљивих детаља који му нису својствени – за почетак говори о настанку Досијеа Сноуден, а потом има и сцену разговора путем видеолинка у којој алудира на визуелни жаргон екранизација Орвелове 1984. Ти детаљи подвлаче Стоунову виталност и разиграност.

У многим детаљима Сноуденове животне приче, Стоун препознаје себе. Обојица су пошли из жеље да буду војници, амерички ратници, а завршили су код Путина, раскринкавајући империјалистичке лажи.

Сноуден је филм који говори о нашем времену више него многи други. Када смо своју интиму и послове делегирали на уређаје повезане интернетом, донели смо одлуку чије последице могу бити далекосежне. Стоунов филм ову опасност предочава на убедљив и питак начин, правећи одличан филм који се гледа као врхунски трилер, а има ефекат правог уџбеника.

Димитрије Војнов