ЧЕМУ СЛУЖЕ ЗАВИСНА МЕДИЈА ?

0
345

 

mila_aleckovic2Пише: проф. Др Мила Алечковић Николић

 

ЧЕМУ   СЛУЖЕ  ЗАВИСНА  МЕДИЈА ?

 

Без сумње да је кроз векове демократија као облик владавине најдуже опстала, ако ништа друго, а оно номинално. Иако античка демократија полиса са данашњом демократијом глобалистичких развијених тржишних друштава нема много везе, она је увек била дефинисана као облик владавине у коме се здружују начело слободе и једнакости спојени у владавини народа . Демократија, јавност и слобода требало би да иду заједно, без обзира што ће сви мислиоци и аутори од почетка приметити да је слобода у много чему угрожена у бројним застрањењима и злоупотребама демократије. Застрањења и посртања демократије описаће већ Аристотел и Платон, а затим Русо, Хегел, Монтескије, Стјуарт Мил, Боден, Токвил и др. (руска религиозна мисао на другачији начин критиковаће западне демократије), сви указујући на то да се владавина народа, будући да народ никада није потпуно хомогена заједница, своди увек на владавину  већине, односно да демократија  није владавина народа него владавина његове бројне већине, а да владавина већине може да прерасте у тиранију над мањином, или у тиранију  мањине сакривене иза тобожње већине. Она може да прерасте у владавину необразоване већине која нема , или у олигархију богате мањине која се подмукло заклања иза већине народа.

 

Традиција грчке политичке мисли била је борба за опште Добро, Врлину и Правду, који су се налазили изнад појединачних и групних циљева. Већ старогрчка традиција јасно је поставила питање односа  умности и моралне вредности одлуке наспрам пуке воље већине народа.  Демократија друштва врлина подразумевала је то да Аристотел одбаци владавину просте већине као неправедну, сматрајући да већина може да буде моћна, али не и свемоћна, а ретко када умна. Очигледно је да је старогрчка демократија гајила аристократски принцип : једнакост према вредности, а не према бројчаној надмоћи, одбацујући у основи уврежени постулат да се више мудрости налази у самој чињеници простог мноштва и већине. Сва питања која се тичу вредности демократије и њених облика, као и њених могућих странпутица и злоупотреба (које ће донети нови векови), у антици су већ увелико  дефинисана.

Начелно  питање којим се мора отворити свака дискусија о путевима и застрањењима демократије данас јесте : Како ограничити злоупотребе демократије  у 21 . веку, у времену новог облика глобалистичког тоталитаризма ?  У којој мери у име демократије можемо да усвојимо утилитарну философију морала и како можемо да интерпретирамо принцип корисности, а да он не укине основне етичке вредности читавог хришћанства?

И сам принцип корисности може бити различито интерпретиран. Ако га интерпретирамо етички, он би значио :  избор мањег наспрам већег зла (што је , рецимо владавина већине, наспрат неког облика потпуне деспотије). Ако га, с друге стране интерпретирамо утилитаристичко-макијавелистички , принцип корисности би значио да се средство, како су , пре англосаксонске утилитарне етичке мисли говорили још атински посланик Еуфем, а потом Николо Макијавели и Свети Игњације де Лојола, увек оправдава циљем . Рецимо, да је у једној демократији циљ учешће највећег могућег броја људи у власти , односно слобода највећег могућег броја људи, за коју претпостављамо да је мање неправедна него учешће малог броја људи у друштвеним одлукама. Али, будући да демократија никада није била , нити ће икада бити апсолутно праведна, него је реч само о апроксимацији, о тежњи ка правди и слободи, питање се поставља како ту народну већину поново спојити са вредностима? Жан Жак Русо је ово можда најбоље формулисао : како остварити максимални степен правичности као спој слободе и правде с  једне стране, односно спој правде и ума с друге ? Како спојити праву истину о општем добру и вољу већине људи ?

 

Речено је да је традиција грчке политичке философије била борба за опште Добро, Врлину и Правду и да је постављала питање умности и моралне вредности наспрам воље пуке већине и масе народа. Златно доба атинске демократије је доба Перикла. Умно одређење је изнад општих и групних циљева и зато је веома важно ограничити свемоћ масе, као и , наравно, што више је образовати. Русо ће касније (Емил или о васпитању, Друштвени уговор и Устав Корзике) можда највише инсистирати на овом старогрчком схватању слободе и правде у општој просвећености, али ће на свој начин, на томе инсистирати и сви видови просветитељског апсолутизма.

Питање демократије и њене злоупотребе биће затим тема француске и америчке револуције .  Јакобинци ће представљати управо тиранију већине, односно тиранију мањине под маском већине, као партија која говори у име читавог народа, слично некадашњим једнопартијским друштвима или данашњим глобалистичким и монополистичким олигархијским и плутократским центрима моћи који, у ствари, чине занемарљиву тиранишућу мањину, иако се лажно издају за космополитистичку већину човечанства.

Србија 2013. нема ни Јавност, ни опште Добро, нити свог Перикла

 

Управо већина данашњих медија у свету и у Србији делују по истом овом принципу, представљајући суштинску мањину која тиранише стварну већину људи. Они овој последњој не омогућавајући  никакву праву информацију, а камоли потребно образовање. Са сконцентрисаним финансијским средствима, тзв. „јавна медија „, „јавни сервиси“ и слично, у свету, и у Србији, нису ништа друго до нови Јакобинци који кроз финансијски моћну мањину лажно говоре о финансијски немоћној већини народа.

Видели смо да је демократија, како год да је схватимо, логички и иманентно везана за појам јавности и обрнуто. Али праве Јавности у оваквим друштвима одавно више нема, а медија се лажно крунишу, неоправдано додељујући себи реч „јавна“.

Да у Србији 2013. и последњих петнаест година уназад нема Јавности у смислу (још у антици дефинисаног) општег Добра, свима је одавно јасно. Једино око чега се ми који то анализирамо не слажемо, јесте како се до оваквог стања доспело управо у времену путовања Србије кроз Алисину земљу чуда демократских и „медијских слобода“.

Сви знају да тзв. „Јавни РТС сервис“ то уопште није (тј. да није ни јаван, ни демократски, нити уопште сервис) и да , бесправно узимајући дукате свих грађана, представља строго партикуларни интерес групације људи на власти (увек групације и само групације људи на власти). Ово је лако закључити већ по садржајима тзв. „политичких емисија“ у којима се најистакнутији интелектуалци Србије никада (и опет: систематски никада, јер су под забраном) не појављују. Речено се компензује садржајима треће и четврте вредносне „лиге“, разним (најчешће ранојутарњим, „цик-зориним“) инстант емисијама, где се понеки од забрањених ликова појаве по неколико секунди, тек да се грађани не досете да су ти профили у ствари, из свих политичких садржаја изгнани. Релативно необразоване новинарке и новинари, природно, ни не могу да вреднују ко шта у интелектуалном смислу у Србији представља, нити је то њихов задатак, али оне/они просто добију имена која морају (и она друга која не смеју) да позивају. Праве Јавности, дакле, нема, јер јавност не може да постоји без, барем повремене, речи најумнијих људи у једном друштву.

Тзв. телевизија Б92 представља такође партикуларни сервис који, упркос претензијама на општост, има јако танке везе са стварном Јавношћу. И на овој телевизији рециклирају се углавном кланови и породице, тако да није чудо што статистика, и поред богатства, реклама, релативне бучности, помпезних најава, изузетно добре технике и сл., бележи све мању гледаност емисија овог медија. Једно недавно психолошко истраживање показало је да су неке од раније извиканих емисија , као дуго рекламирана и гурана емисија новинарке , кћерке академика (емисија која у основи , никада ништа не ризикује), или емисија  новинара чији семантички декор чине две ватре, или пар других копи/пејст емисија, драстично изгубиле гледаоце, јер се граћани Србије у њима више уопште не препознају. Иако није реч о сазнајним и образовним, нити на било који начин „илуминативним“ емисијама, већ у најбољем случају о новинарско-информативним садржајима, упркос свим погодностима које ове емисије уживају, и упркос (вероватно искреном) труду њихових аутора, искуство показује да су људи схватили репетитивност учесника датих емисија и да их све мање гледају.

Такво запажање гледалаца није нимало (фактички) нетачно, јер истоимене емисије истински поседују један инцестуозни круг људи који се у њима бесомучно , као у првобитним хордама, окреће, што свакако не може да буде модел било какве нововековне јавности. На питање : шта мислите о политичким емисијама Тв Б 92?, већина испитаника одговара: „учесници сви исто мисле“, или „то су увек исти људи“. Тако су, испитаници, вероватно простом дедукцијом закључивши да нису део дате породице, те да немају у шта да се пројектују,  изгубили суштински интерес да  овакве садржаје уопште гледају.

Треба рећи да такве „политичке емисије“, у основи, по својој правој природи, и поред драматичних тонова и строгих погледа новинара, остају сасвим политички коректне емисије, јер их штити или јака политичка позадинска „протекција“, или велики капитал. За разлику од њих, емисије типа „Атлантис“ које, у српском патријархату немају „ни оца ни стрица“,  чим прекораче дозвољену коректност, одмах бивају  цензурисане и скинуте са програма.

Бољарски и феудални, клански, партикуларни (pars pro toto) принцип влада

апсолутно свуда. Не постоје данас једна или две Србије, него постоји сто непомирљивих раздробљених медијских Србијица. У формалној логици овакво стање је познато као „доследни релативизам који сам себе побија и укида“. У ствари то је неодрживо стање непостојања праве српске Јавности.

 

Слично изгледа и телевизија „Студио Б“. И она има своје миљенике, и своју публику. Ни ту се „странци“ не пуштају на екран, чак ни они са шенген визом, или са европским пасошем.

Некада храбра , мала, регионална и провинцијска тв Палма  конформистички се данас сврстала међу „велике“, од којих убрзано учи технику цензуре.

Телевизија „Пинк“ је одавно постала „Џајпур ленд“ музике и алевих зачина, а у информативном смислу је, упркос шаренилу засићених боја,  све безначајнија.

Некада , такође мали, али опозициони и бунтовни „радио Фокус“, који је будио пензионере из кревета, дајући им целодневни смисао (плати, па причај), просто је нестао. Бунтовник је пао у схизофрену депресију, а потом извршио самоубиство.

Да се разумемо. Није проблем у бројности медијских глувих ћошкова, него у симулакруму различитости и у непостојању центра.  Иако сва медија у свом партикуларизму и феудализму међусобно личе , зараћени кланови се ипак нигде, ни у једној тачки, геометријски не сусрећу (што је иначе основни постулат Јавности) !

„Пишу, јер немају шта да кажу, а имају шта да кажу јер пишу (Карл Краус)“

 

Писана (иако релативно неписмена) штампа у Србији, тринаест година после „демократских промена“, изгледа веома слично, тј. веома јадно. Иако је ова штампа у свим земљама света , после нагле космичке промене климе, погођена фатумом диносауруса и изумирањем, политички листови  још увек се одржавају по принципу ефекта изненађења.  Углавном  исти власници једне новине гасе, па друге стварају на њиховом гробљу, преименовањем. Ипак, и они ће , очигледно, ускоро имати сличну судбину великих гмизаваца. Све мање људи их чита, а још мањи број купаца их сматра уопште потребним, осим за подметање као подлоге у  нужнике – корпице градских кућних љубимаца.

Стара навика грађана Србије да купује народни лист („народни бич“- како је писао Освалд Шпенглер) народну „Политику“ (или после рата „Борбу“), такође се истопила, јер и у овом листу све мање тога може да се прочита. На пар првих страна види се угланом оно што су електронска и друга медија већ више пута пренела претходних вечери (са знатним закашњењем у односу на интернет), затим пар листова попуњавају анализе политички коректних аналитичара блиских тренутној власти, онда дође понеки културни догађај који никога не омета, и најзад, рекламе и – навала, боље рећи најезда, армије бесмртних умрлица! Када би јадни покојници знали како су постхумно злоупотребљени забранили би, сигурно, штампање сопствених фотографија…

Тзв. „демократско-финансијска“ штампа свуда у свету живи од великог капитала („десну“ штампу углавном финансира Рокфелер, а „леву“ Ротшилд), као и од крупних реклама, тако да не треба ни да чуди чињеница да некада садржајни листови данас од десет страна садрже више од пет рекламних страница, односно чињеница да у њима више нема никаквог садржаја.

Разноразни  „српски листови“ (Новости, Курир, Пресс, Блиц, Ало,  Информер, Наше Новине и бројни други) углавном су све сличнији- све празнији и све бесмисленији. Сила гравитације њихово ротирање све више узајамно приближава, али им се путање криве и укрштају, тако да ће на крају почети да ударају један о други, и сви ће изгорети и завршити у космичкој прашини. Њихов данашњи рецепт самонаметања неупућеном човеку јесте следећи: слој политичке коректности, слој партијско-страначке хронике, слој голих жена и голих певачица и остатак – реклама, реклама и реклама  и на крају – поново најезда бесмртних умрлица !  Једном речју – три пута ништа.

 

Истина је само „наша“, а Јавност је јавно предузеће са партијским кадровима

Тако, рецимо, у догађају око београдског Маратона, ниједна новина у Србији није пренела истиниту и исцрпну информацију уличног скандала, осим листа „Данас“ (!). Сви остали часописи поступили су према простом правилу: они су „нечији штићеници“, и штампају информације само оних „чији су“, док остале , „туђе људе или туђе актере догађаја“, не виде и прећуткују. Истина је само „наша“, или је нема. На тај начин, сваки медиј и даље без слуха фалшира у свом глувом углу без икакве наде да ће се икада колективно допрети до звука целине оркестра који би био метафора српске угашене Јавности, односно , давно несталог општег Добра.

Такође, ниједан од наведених про-европских медија српском народу (осим телевизије Коперникус), валда због забране из Брисела, или због општег незнања, или због ова оба ,  није коректно и исправно пренео информацију о великој народној побуни која је управо у току у свим градовима Француске !  Или, још елегантније: медији у Србији преносе вести из Хрватске и дискутују идеју отписа личних дугова грађана, крајње непрофесионално игноришући првог предлагача и носиоца ове идеје у Србији – покрет Двери (који, волели га или не волели, није кућни клуб, него покрет са 200.000 гласова) !

Чак и у домену културе постоје вечни „наши и њихови“.  После представљања нове књиге аутора овог текста у издању Службеног Гласника „У Дому моје мајке“, у којој описујем мајчина сећања на људе и света које је познавала пре више од пола века (Сергеј Михалков, Жан Пол Сартр, Симон де Бовоар, Андре Малро, Пабло Неруда, Медеја Кахизе, Панделија Ванга идр…), дакле књиге која апсолутно не штети ниједној политичкој странци у Србији 2013. године, новинарка овог листа моли ме за кратак интервју. Одговарам јој на пар њених питања одмах после представљања књиге 9. априла, и ево, готово месец дана после тога, тај интервју не излази, а од стране листа нема никаквог одговора. Исти принцип: вероватно је неки партијски уредник за аутора књиге (односно за моју маленкост) закључио да: „није наша“, односно да  „нисам њихова“,  нешто слично Ибзеновов непријатељу народа.

Све ово само је мала и комична илустрација од безброј примера како медији у Србији фукционишу чак и у домену који је  најмање политички споран – у домену мемоарске, или музејске културе.

 

Слободу ће донети велико Сунце

Али, као што рекох, зашто би неко данас уопште куповао све ове листове, ако на интернету може да види  оно што га занима (и још важније, подвлачим: само оно што га занима) ? Другим речима, партијске телевизије и писана лобистичка, страначка и кланска штампа полако се гасе, и то је оно што искрено можемо да им пожелимо: да се што пре потпуно угасе и промене свет .

Када се ова небеска правда најзад догоди и када непотребну редундантну штампу прогутају црне космичке рупе, остаће нама, грешнима, само свет слободе, односно интернета, који, упркос бројним покушајима, или контролисањима профила, ипак још нико није успео да зароби или да затвори у логор.

Поље политичке и демократске борбе за јавност, у 21. веку одавно се померило ка свету чудесног интернета и ово је , за све искрене љубитеље пространства и слободе, велика небеска срећа.  Спинозин Бог у природи тако је све удесио да догађаји не могу да се заробе или потпуно ућуткају. Тзв. интернет „сајтови“ су нападани, обарани, гађани, али се они, као и некадашњи оловни, непобедиви војници , поново дижу и, на бојном пољу, настављају борбу за слободу. Јер, упркос разноразним спектаклима и прославама „победе над фашизмом“, фашизам, наравно, није побеђен.

Ускоро ће и хаотичне интернет жице и запетљаније  бити протеране из овога века , и то захваљујући највећој енергији за коју ми , мајушни створови, у нашој галаксијици, данас знамо: Сунцу. Нико више неће моћи да нам украде информације, а можда чак ни да их наплати.

Наравоученије: живот ће ипак однети победу над смрћу и ропством, трговци ће бити протерани из храма, а сан Николе Тесле о бесплатној енергији и информацији за све људе света ,  полако ће се, али сигурно, остварити.

Није  наш народ случајно говорио: „Информације на сунце“!

Докле год буде живела ова топла и светла звезда , нећемо морати да купујемо папирне новине, нити да гледамо партијске телевизије. Она ће нам омогућавати приступ информацијама и Јавности, односно биће наша највећа светла српска Јавност и наше заједничко , античко, опште Добро.