БЛОГ Зоран Ђинђић – По други пут међу Србима

Untitled-1Да, то сам ја. Главом и брадом. Зоран Ђинђић. Отац демократске Србије. Често ме помињете и кукате “еее да је Зоран жив“ и колико могу да видим имам више присталица сада него што сам имао за живота.

У последњих пар година ваша кукања и дозивања су све чешћа, па сам ето некако успео да измолим “кусог“ да ме врати на 24 часа на земљу, да видим зашто толико кукате и зашто ми толико помињете име. Мада већ претпостављам. Пут за који сам се залагао није победио.

Рано ујутру, баш на Видовдан (иначе мој омиљени празник, тада сам испоручио оног диктатора Милошевића) “куси“ ме баш спустио негде око Народне скупштине.

Гледам, чини ми се све је исто. Пролазе Београђани насмејани као док сам и ја био са њима, али је приметно да су лепше обучени.

Погледам скупштина, видим неку гунгулу, чујем обезбеђење како виче “стиже премијер“.

Из далека угледам и имам шта да видим. Мој велики политички непријатељ Александар Вучић постао је премијер.

Када сам то угледао, умало нисам умро још једном.

Сада ми је било јасно зашто народ толико кука и зашто ме дозива.

Победили су Радикали.

Србија је кренула оним путем којим сам најмање желео.

Убрзаним кораком дођем до врата скупштине, покушам да уђем, обезбеђење ме љубазно пита “где сте кренули“, на шта ја објасним ко сам. Испред вас је Зоран Ђинђић, пуштајте ме унутра.

Човек из обезбеђења ме погледа, и рече “ајде бежи будало док те нисмо хапсили“..

Кренуо сам даље. Напољу башта кафића, људи седе и гледају телевизију.

Сео сам и ја. И нађох се у чуду.

Мој љути политички непријатељ више није био у Радикалној странци, већ је основао неку Српску напредну странку. А што ме још више зачудило, на заседању скупштине говорио је о о европском путу Србије.

Па да ли је могуће ово што видим, питао сам се да ли сам полудео. А он је сипао и сипао како су “напредњаци“ једина права европска опција и како ће Србију увести у Европску Унију за разлику од “жутих лопова и неспособњаковића“.
Ово “жутих“ је гарант мислио на нас. Односно на моју бившу странку. Гледам по скупштини кружи камера, нигде добро познатих лица. Гледам тражим, нема чак ни Мићуновића ни тупавог и необавештеног Коштунице.

Када одједном , неки млади говорник, пише Борко Стефановић, а испод Демократска странка. Слушам га, млад човек, види се и речит, али неубедљив.

Размишљам, па да ли је могуће да нисмо имали кога другог да ставимо за посланика. Гледам ко седи иза њега, и чини ми се да препознајем баба серу из Крунске. Ма сигурно сам се преварио. И коначно угледам мог бившег сарадника Живковића.

Устаје човек, а испод имена му пише НОВА СТРАНКА.

Поново сам био шокиран. Па шта се то издешавало за ових пар година док сам мртав.

Вучић није радикал, сада је “напредњак“ , а Живковић је отишао из ДС-а. А толико ми се бусао. Добро се сећам када је испричао “да би живот дао за демократску странку.

Онако слуђен, рекох наглас “а, где ли је Чеда“?

Окрену се неки младић и рече “јеботе Чеда наркоман“ !

Знао сам да га не воле, али баш оволико… Упитах момка, а где је он у скупштини? Јел посланик у ДС-у?

Каже ми момак “матори, ти мора да ниси дуго био овде, па наркоман има своју странку ЛДП, давно тај није у ДС-У, увукао се у дупе Вучићу не сме да писне, а шатро се куне у Ђинђића и говори да је он једини његов наследник“…

Слушам и не верујем.

Једва успех да изустим “а, где је Коштуница“ , а младић ми одговора “ма какав Коштуница и њих је Вучић разбио, повукао се из политике“.

У тим моментима осећао сам се горе него у паклу, устадох и кренух низ улицу. Црне мисли су ме обузеле. На киоску новине, насловна страна, видим моју Ружицу. Срце ми заигра умало не падох од среће.

Притрчах, погледах и видим наслов “Вучић је исти као мој Зоран“.

Тресао сам се. Ово је превазишло све. Моја Ружица да каже да је Аца Вучић исти ја. Не, нисам могао да поверујем у ово. Читао сам новине наглас, и понављао, а нека жена која ми је стајала иза леђа рече “ма шта се ишчуђаваш“ , Вучић је исти као Ђинђић“.

Ма како је то могуће госпођо, упитао сам је. Како Вучић може бити исти Ђинђић. Ђинђић је хтео да уведе Србију у ЕУ, први је демократски премијер… “ма јеботе издајник Ђинђић“ викну продавачица са киоска.. “враћај те новине и бежи, ти ћеш да водиш политику, не можеш ни Курир да купиш“…

Вратио сам новине, и видно узрујан стигао сам некако до Каленић пијаце. То ме мало и обрадова у свом овом хаосу што сам видео.

Поред једне тезге, гомила народа стоји и прича. Ма каква Европска Унија, у црно су нас завили, живимо горе него робови, ништа више не ради, народ нема ни пребијену пару говорио је брка за тезгом.

Нека старија жена је добацила “за све је крив Ђинђић“, кад то чух одмах јој добацих, па како је госпођо он крив, мртав је скоро петнаест година, на шта ми она одговори “он је довео те преваранте 5. октобра на власт“ , све су распродали и уништили, млад свет нема где посла да нађе, а ми стари једва да имамо шта да једемо.

Али госпођо, какве он има везе са овим данас, наставио сам, он је мртав, данас су други на власти. Ђинђић би до сада Србију сигурно увео у ЕУ.

Ма каква црна ЕУ, ево и Вучић се куне у ЕУ, сви су они исти као Ђинђић, ето им та њихова политика.

Упропастили су државу и народ, сад траже да им дамо и Косово за учлањење.

Кад чух Косово, само сам се стресао.

Никада ми није било јасно зашто су ме убили. Да ли због Косова, што сам тражио поделу од западних сила, а они су хтели пошто пото да га узму целог, или због мојих веза са криминалним клановима и прљавим пословима.

Почињало је полако да ми буде јасно зашто сам завршио код “кусог“.

Кад погледам, направио сам велику штету увођењем “демократије“ у Србију, али још више штете сам начинио што сам гомилу људи заразио причом о “благостању у ЕУ“.

А највећи грех ми засигурно јесте, што Вучић са мојом причом дође на власт.

Он је постао нови ја, ради, говори, прича све што сам и ја радио, а народу је све горе и горе.

Чак је почео да ме копира и чак да говори како у Србију треба увести протестантски морал.

Веровали или не, схватио сам шта сам урадио. Кључни догађај за пропаст Србије био је пети октобар, када смо дошли на власт. Али како сам ја то могао да знам. Из западних структура су ми обећавали да ћемо брзо ући у ЕУ, чим срушимо диктаторски режим Слободана Милошевића.

Обећавали су милионе инвестиција, отварање фирми, запослења…

Од свега за шта сам се борио, дошло је само једно велико ништа…

Схватио сам да су моје идеје биле погубне по Србију.

Падала је ноћ, седео сам замишљен на клупи, мојих 24 часа је истицало и убрзо сам се вратио код “кусог“.

Сломљен и разочаран.

Иван Ивановић