Акција прикупљања помоћи за Душка Пејака

Dusan-PejakУдружење ветерана 63. падобранске бригаде одазвало се на позив руског добровољца Сергеја Сухарева и покренуло акцију прикупљања новчаних средстава за ратног ветерана Душка Пејака.

Донацију за помоћ Душку Пејаку можете уплатити на текући рачун 160-302395-35, Удружење ветерана 63. падобранске бригаде, Калач брдо 15, Ниш. Сврха уплате: Донација за Душка.

Подаци за уплату донације из иностранства:
Intermediary SWIFT – BIC: DEUTDEFF
Name: DEUTSCHE BANK AG
City, Country: FRANKFURT AM MAIN, GERMANY

Account withInstitution
SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA A.D. BEOGRAD
Street: SVETOG SAVE 14
City, Country: BEOGRAD, REPUBLIC OF SERBIA

Beneficiary Customer
IBAN/ Account Number: RS35205903100386611095
Name: GACIK SASA
Street: KALAC BRDO 15A
City, Country: NIS, REPUBLIC OF SERBIA

КО ЈЕ ДУШКО ПЕЈАК

Ратни херој, био је у групи Гојка Ненадова – МЕЏИКА у Херцеговини, учествовао у евакуацији касарни у Чапљини, прошао је цело мостарско-невисињско ратиште. Ишао у све акције, не само по наређењу већ и као добровољац. Више пута спасао српску нејач и жене од балијског и усташког ножа.

Био је сјајан митраљезац и извиђач. У свему је био добровољац и њему није требало да се наређује, знао је свој посао, али никад ни суров према непријатељу. Заробљеног непријатеља није попреко погледао, а таман ли га ударио; једном је и рањеног војника Армије БиХ сам превио и очистио му ране док није стигла медицинска помоћ.

У борби рањен у кичму, страдала су му три пршљена. Скоро је 15 година непокретан у сталним ужасним боловима. Сад већ како је рат поодмакао, мало која болница хоће да га прими и брине се о њему… Његова мајка је болесна и њој треба помоћ.  Живе у трошној кући у једној соби као у гробу.

МОМЧИЛОВА ПРИЧА О ХЕРОЈУ

„Душко Пејак из Мостара. Радио у банци до избијања ратних сукоба у Мостару. Бавио се плесом и посебну пажњу полагао на своју физичку спрему, редовно тренирао и одржавао кондицију. Живео са оцем и мајком, неожењен.

По доласку падобранаца у Мостар упознао се са једним од њих. Убрзо је стекао поверење како падобранаца тако и командира борбене групе. Ставио се на располагање да помогне у смислу информација из града и свему осталом што је знао. А знао је много људи у граду свих националности, био је са свима добар. Посебно је указивао пажњу на особе које су екстремистички и непријатељски расположени према војсци, а поготову према падобранцима. Све у свему, његове информације су много значиле у то време када се није знало шта је тачно, а шта не. Све је то тако трајало до одласка јединице из града. Са мном је напустио град међу задњима, колима преко Сарајева. Дошао је у Ниш, био неко време и отишао за Београд код родбине. Отац и мајка су му остали у Мостару. Родитељи су касније били ухапшени од стране Хрвата и били у логору у Шантићевој улици. Није се дуго задржао у Београду, рекао ми је да се враћа у Херцеговину, тамо је његов народ, његови Срби и жели да им помогне. О оружју није много знао, једном приликом у Мостару, донео је пиштољ за који је имао уредну цивилну дозволу. Пиштољ је још био нераспакован, науљен и конзервиран. Имао га је а није знао шта ће са њим. Показао сам му све око оружја и научио основама руковања.

По повратку у Херцеговину прикључио се Меџиковој групи која је била стационирана на Невесињском ратишту на потезу Невесиње – Коњиц. Кад сам ја нешто касније отишао у Херцеговину на Меџиков позив, затекао сам Душка тамо са митраљезом у рукама. Већ је био у борбама. Увек је ишао први, познавао је добро терен и то му је увек био разлог да не допусти да неко иде испред њега. Присутни падобранци у то време у Меџиковој групи су га научили свему што су знали, о борби, извиђању и свему осталом. Доста времена је провео са групом на Борачком језеру, која је била присједињена Другој лакој Коњичкој бригади, под командом Боре Антеља. Кад је Српска војска одлучила да помогне Хрватима који су били на том терену у окружењу и борили се против Муслимана, а ја добио задатак да успоставим контакт са Хрватима што уопште није било сигурно, није се знало како ће реаговати, једноставно је требало отићи међу њих и убедити их у добре намере, Душко се први јавио да иде добровољно са мном. Он, ја и још један момак смо отишли. Завршили смо посао само захваљујући њему кога су неки од Хрвата познавали од раније из града. Скоро већ при завршетку ратних сукоба, приликом напада на Бело Поље код Мостара, Душко је опет био међу првима који је напредовао. И тада се догодила његова трагедија. Погођен је од позади у кичму. Претпоставља се да га је погодио српски залутали метак. Но, то се никада није истраживало јер свакако није било намерно. Догодило се и готово. Оперисан је и након тога доњи део тела је остао парализован. Остао је везан за инвалидска колица. Његова велика жеља за животом учинила је да је био неуморан у рехабилитацији. Један од лекара у то време је рекао да можда и може проходати али биће потребно време и много напора. Можда ће проћи и десет година. Рекао је: „У реду, проходаћу једног дана“. Године су пролазиле, сељакао се на релацији Игало, Слан Камен и Нишка Бања. Још је био сам у Србији. Тек касније су му родитељи размењени из логора и придружили су му се у Србији. Све време је трпео велике болове. Мишићи су имали своју функцију, нису били мртви али нису добијали команду да реагују, тако су му бар објашњавали лекари. Отприлике после десет година почео је да се назире неки напредак, то му је дало још већу вољу да вежба и још више буде уверен у своје какво-такво излечење. И једног дана отишао сам код њега, био је тада у Нишкој бањи, рекао ми је сав озарен: „Моцо да видиш нешто, иди у ходник и чекај ме“. Чекао сам дуго, можда двадесетак минута, изашао ја без колица, стајао је на својим ногама, имао је додуше фиксаторе на ногама због још слабих мишића. Сишли смо доле и прошетали по парку, његово кретање је било врло, врло споро, чинило ми се спорије од пужа, али он се кретао, ходао је сам.

Пролазило је време, доктори су саветовали да мало успори са вежбањем да се не оптерети. Слушао је лекаре. Нешто касније један лекар из Београда му је понудио да га поново оперише гарантујући још бољи резултат и још бржи опоравак. То је коштало. Лекару је плаћено за то. После те операције Душко више никада није стао на своје ноге и трпео је још веће болове. Душко има све податке који је то лекар и колико му је плаћено за то. Није могао ништа. У међувремену му је умро отац, остао је само са старом мајком. Добили су неку кућицу у Краљеву али врло неусловну. Често мора на прегледе у Београд и сада се носи мишљу да се пресели негде ближе Београду и за то му је потребна помоћ. Ових дана ми је причао коју је непријатност и понижење је доживео на ВМА. Наиме једна докторка, он зна име, ради на Гастро му је дословце рекла: „Ко те терао да идеш у рат, па се сад пренемажес овде…“. Било ми је врло тешко кад је то причао те нисам све потанко запамтио. Велику подршку има од Тање Ненадов, жене покојног Меџика и Сергеја који додуше није у стању да нешто финансијски помогне јер је и сам у проблемима, али га то није спречило да упути апел за Душка не спомињући себе. И њега доста добро знам, сви смо заједно доста дуго скупа били и прошли доста срања. Морам ти напоменути да је Душко врло поносан. Што се помоћи тиче, било би веома корисно ако би му се могао набавити један лаптоп да може комуницирати са људима.

О Душку се може још пуно тога писати – о заслугама и другим стварима, али сам се базирао на најосновније, његов животни пут.“

Извор: 63 падобранска