16. марта и Срби гласају за свој Крим

vjekoslavcerovinaПише: Вјекослав Церовина

16. марта на Криму је референдум о присједињењу Русији. 16. марта ће и Срби да гласају по истом питању, јер су избори у Србији такође својеврсни референдум о Русији, референдум о усвајању политике савеза са Русијом зарад решавања истог проблема какав је и на Криму. А тај исти проблем се зове – евронацистичка окупација, а ситуација скоро па идентична, у смислу што и Крим и Србија излаз из евронацистичке окупације имају једино у Русији.

Колико је ова паралела тачна потврђује и оно што можемо видети у актуелној предизборној кампањи, а то је чињеница да кандидати листе “СРС-Образ-Наши” који су своју политику сажели у слоган “И Косово и Русија!”, од почетка кампање до овог тренутка, нису ниједном гостовали на јавном сервису Радио-телевизија Србије. То је зато што једино чега се плаше Брисел и домаћи НАТО сателити је да Срби затраже “И Косово и Русију!”.

Једино се та порука и политика свим средствима гуши и крије од српског народа. Ова чињеница о РТС-у и листи “СРС-Образ-Наши” је иначе и најбољи разлог зашто 16. марта Срби треба да ударе звер међу рогове и гласају за свој Крим бирајући управо ту политику јасног одговора на ужасе европских интеграција која је преточена у слоган “И Косово и Русија!”. То је политика од које стрепе Брисел и Вашингтон, а која је већ у својој кампањи дала резултат и изазвала страх владајуће коалиције у тој мери да је медијска блокада “СРС-Образ-Наши” апсолутна и потпуно невероватна. Како на РТС, тако и на свим другим тв станицама са националном фреквенцијом који су присиљени да се додворавају режиму, блокада је потпуна и број гостовања наших кандидата је нула.

У тој блокади, кршећи Закон о избору народних посланика и обавезујућа упуства РРА о равномерној заступљености свих учесника у кампањи, отворено су показали своју директну ангажованост и РТС, и РРА, и све тв станице са националном покривеношћу, а режим користи све расположиве инструменте путем којих, по налогу декларације Бундестага о обавезној “промени свести” код Срба, остварује свој циљ да “мења свест” српском народу и заустави ширење поруке “И Косово и Русија!”.

Да би што јасније видели колико је ствар идентична и колико су ствари на Криму и у Србији једна прича, колико су избори у Србији и референдум на Криму једно, овај текст се бави детаљније сликом целе геополитичке игре коју Запад покушава да игра, а која је једна те иста игра и у Украјини и у Србији.

Ова 2014. година је критична за геостратеге Запада, јер је за 2015. годину најављено крунисање Путинове геополитичке превласти у односу на САД – озваничавање Евроазијског Савеза као новог званичног геополитичког и међудржавног савеза. Удар евронацистичке алијансе на Украјину је удар на развој Евроазијског Савеза. Међутим, удар на Украјину ће за резултат имати све оно што је супротно циљевима НАТО алијансе и све оно што је супротно првобитно замишљеном циљу тог удара.

Евроазијски Савез и Руска Федерација ће 2015. године постати вишеструко утицајнија сила у свету – јер ће Евроазијски Савез бити нови наднационални, мултинационални и међудржавни савез и глобални ентитет којем ниједан други ентитет неће моћи да парира. Неће моћи да парира ни у економском, ни у војном, ни у друштвеном, ни у духовном смислу. Простије речено – у сваком смислу, односно, ни у чему.

У Украјини највећа штета за НАТО стратеге није у губитку доминације над одређеним делом територије, него у краху вишедеценијске глобалне стратегије Сједињених Америчких Држава. У краху оне стратегије која је проглашена и успостављена још 27. јула 1983. године у време владавине Роналда Регана, а која се званично звала “Програм демократије” и која се деценијама развијала до својих најперверзнијих облика попут “либералног интернационализма” и концепта “паметна моћ”, односно, тзв. “smart power” концепта.

Оно што се десило у Украјини је то да им је Путин дефинитивно срушио концепт “демократских револуција” и на дан када је Русија ушла са војском у Крим, рођена је нова геополитичка ера – нова цивилизацијска ера. Сједињене Америчке Државе какве су до сада релативно успешно, али и потпуно деструктивно, деловале на глобалном нивоу – званично престају да постоје. Реганов концепт “Програм демократије” престаје да живи.

Врхунац еволуције Регановог “Програма демократије” је оно што се данас у политици Америке назива “паметна моћ”. Концепт “паметне моћи” који је од стране модерне квази-елите у Белој Кући схваћен као најсавршенији облик “демократије” и “либералног интернационализма” је последња политичка перверзија скројена у кабинетима Медлин Олбрајт и Хилари Клинтон, односно, Барака Обаме, а представља промоцију и усвајање политичког и геополитичког принципа по којем су “у циљу демократизације дозвољена сва средства”. Ова “паметна моћ”, историјски и хронолошки гледано, представља врхунац Реганове демократије пред њен коначни крах. У Украјини, та “паметна моћ” је огољена као “глупа немоћ”. Носилац ове теорије модерне демократије и стратешке формуле Стејт Депармента, Сузан Носел, један од администратора у Белој Кући и донедавна директора фамозне невладине организације Амнести Интернешнл, сматра се, у очима њених спонзора и НАТО медијских глобалних центара, генијалним неолибералним филозофом заслужним за потпуно дефинисање концепта “паметне моћи”, а према њој је демократизација толико важна да су дозвољена сва средства укључујући и војне интервенције, директан финансијски утицај (читај: мито и превара и невладин и политички сектор) на унутрашње политичке факторе одређене земље, итд.

Сузан Носел са својим монструозним гледиштима који се своде на то да све људе који се не слажу са “америчком демократијом” треба слободно гађати бомбама и сравнити са земљом, после тренутка славе у промовисању своје концепције “паметне моћи” у Белој кући, бива постављена за директорку, једне од најистакнутијих светских организација која се бави људским правима, Амнести Интернешнл, директно из Стејт Департмента и кабинета Барака Обаме, а још горе данас је директор организације ПЕН Америкен Центер која се наводно бави заштитом слободних мислиоца широм света. Важно је напоменути ову чињеницу и открити какви “карактери” управљају Амнести Интернешнлом и сличним организацијама, јер све то додатно приказује право лице највећих институција “демократије” на планети.

“Програм демократије” је стваран окупљањем најистакнутијих републиканских и демократских политичара, конгресмена и мислиоца тог времена. Роналд Реган их је окупио на историјском задатку да направе програм који ће представљати стратешки вишедеценијски план развоја Америке, а сам документ је писан годинама да би био усвојен и промовисан 27. јула 1983. године. Велика и кључна снага “Програма демократије” је у томе што је представљао уједињење републиканске и демократске струје и документ је одмах по усвајању проглашен историјским, а то је заиста и био – показаће се у наредним деценијама. Документ заправо освајачким и агресорским тежњама САД даје име “демократија”. Документ је толико перфидно написан да у једном делу дефинише “демократију као процес који омогућава свим земљама које желе да буду слободне и да имају јако самоуправљање да учествују у грађењу демократских вредности које су од суштинског значаја за остваривање националних интереса САД на глобалном нивоу”. Простије речено, “демократијом браните циљеве Беле Куће и нападом на Белу Кућу нападате демократију”.

Нови мега-ентитет – Евроазијски Савез – својим озваничавањем 2015. године ће значити аутоматски и званичну сахрану “америчке демократије”. Еврозаијски Савез ће практично усисати цео свет и потпуно изокренути глобалну консталацију свих ствари, свих планетарних питања и проблема, али на крају и свих културолошких трендова и развојних праваца. Под Евроазијским Савезом не треба сматрати само званичну творевину Руске Федерације, Белорусије и Казахстана, него и политичко-идеолошко-духовни савез Русије и Кине, Русије и европских земаља, БРИКС блока, арапских земаља, па и целог афричког континента, али и других меридијана који су по неком чудном дефолту увек били неутрални – до сада. И та неутралност ће се мењати, у најмању руку, промениће свој облик. Све што је и било неутрално ће од сада бити неутрално у односу на Евроазијски Савез и њихова неутралност ће се мерити искључиво односом према Евроазијском Савезу.

У САД је, дешавањима у Украјини и рушењем концепта “америчке демократије и демократских револуција”, рођена потреба за новим геостратешким концептом, односно, идеологијом која би, како унутар Америке, тако и на глобалном нивоу, била лепо упакована тако да хегемонизам и геодоминацијске освајачке тежње које пројектују центри финансијске олигархије у Вашингтону буду “прихватљиви” широј јавности и свим политичким струјама унутар саме Америке. То је главна ствар, главни крах Америке и главна победа велике Русије. Смрт “америчке демократије” која је постала симбол највећег зла на прелазу између 20. и 21. века.

У Украјини није дошло само до цепања Украјине на два дела, него је дошло до цепања америчког политичког система и то не на два дела, него у парампарчад. Расцеп у Украјини ствара расцеп у Америци кроз крах стратегије која носи име “демократија” и креира се распад републиканско-демократског јединства у САД и он ће веома брзо бити видљив, а преко САД-а ће се створити и већ се створио расцеп и у Европској Унији који ће, што се тиче Србије која нас највише интересује, завршити у Београду као крах политике самоуништења проевропских странака која траје већ 14 година. Међутим, чекање тог финалног краха велеиздајничке политике и њених администратора Србију може додатно скупо коштати и Србија нема шта да чека. Нити има кога и чега да се плаши, нити сме да дозволи да не препозна ову нову геополитичку консталацију и слику света која Србији одговара на свим пољима.

Корумпирана злочиначка распала Европска Унија наспрам растуће моћне и узвишене Руске Федерације и Евроазијског Савеза – то је питање ових избора 16. марта 2014. године, баш као што је то и питање референдума 16. марта на Криму.

Србији је хитно потребан баланс у односу на НАТО чланице и она тај баланс може постићи само под нуклеарним и дипломатским штитом Евроазијског Савеза. Чланство у Евроазијском Савезу, поред економске снаге, препорода привреде и војне заштите, значи једину ефикасну позицију наспрам питања Косова и Метохије, али и једини безбедан начин изласка из окова и канџи Европске Уније.

Србија мора да експлоатише уникатну позицију у економској сарадњи са Русијом којој све европске земље теже и на тај начин да се у надолазећим годинама позиционира као једна од најразвијенијих земаља у Европи која ће имати шта да понуди целом свету и која ће сарађивати са свима у свету, па и са чланицама ЕУ, али као јака и моћна чланица Евроазијског Савеза. Уништеној Србији је потребна пречица ка најмодернијим технологијама, науци и свему ономе што је важно за стратешки развој друштва и нације, а ту пречицу може остварити само у Евроазијском Савезу.

Србија мора спречити подмуклу намеру ЕУ олигархије која је, пре обећаних стандарда, “европских вредности”, економских добробити и других ЕУ бајки и фантазија које ни сами немају, потрчала да озакони отимачину српских пољопривредних добара и продају земљишта странцима како би својим компанијама и безбожничким олигархијским центрима омогућила нове изворе зараде. Србија и Срби су дужни то да зауставе зарад будућих генерација, зарад својих предака и очувања основе државотворности. Србија мора да приведе правди оне који су потписали Бриселски споразум којим су извршили државни удар и срушили уставни поредак земље, не зато што су нам одвратни као НАТО улизице, него зато што то налаже Устав и закон државе Србије. Веома је просто, или Србија или они, или политички корупционаши и политички криминалци које предводи Александар Вучић или држава Србија.

У овој нашој предизборној кампањи се јасно види да све чега се НАТО плаши на овим изборима је да Срби затраже “и Косово и Русију”. Не буди глуп, не буди глупа – тражи!