Антиглобалистички говор Ивана Пернара од пре пар недеља у хрватском сабору, подигао је читав Балкан на ноге.
Пише – Иван Ивановић
Поменути говор одгледало је на десетине хиљада људи, и у њему је мање више речено оно што сви знамо. Да су све републике бивше СФРЈ постале банана државе које су изгубиле свој суверенитет, а политичари марионете Америке и обавештајних служби.
Мора се признати да је реткост да се у парламентима бивше СФРЈ на такав начин говори против „Великог брата“ и самим тим није ни чудо што је Пернар изазвао толику пажњу.
Посебно је све обрадовао његов став у којем позива грађане Балкана на помирење, и да више не треба да служе за подкусуривање страним силама и политичарима који су њихове марионете.
Кроз своја друга излагања која можемо чути, Пернар често наглашава да он опрашта свима за злочине које су извршили, и да свака страна треба да призна своју кривицу.
Посебно Срби, који су главни кривци за ратове деведесетих, и наравно за непостојећи „геноцид“ у Сребреници.
У тој једној реченици, огледа се колика је подмуклост овог хрватског политичара, и „младе наде“ балканског антиглобализма.
Његов антиглобализам и позив на уједињење народа Балкана у борби против тираније запада, огледа се у томе да се српски народ поново прогласи као главни кривац за ратове деведесетих,и наравно оптужи за „геноцид“ у Сребреници.
Да ли се млади Пернар у неком моменту сетио да су управо те САД и запад о којем говори створили садашњу Републику Хрватску, и то на тај начин што су отворено финансирале, наоружавале и медијски масакрирале српски народ, и представљали га као ратне злочинце.
Наравно да није.
И управо у једном од обраћања „народима Балкана“ Пернар објашњава како је извршено медијско испирање мозга међу народима у Босни и Херцеговини, и одакле толика мржња међу њима, која пре тога није постојала.
Пернар објашњава да је то урађено на исти начин као када би медији у САД пали у руке ККК (Кју Клукс Клана) чувене расистичке организације, која би их подстицала на убијање, а у случају БиХ то се догодило када су Срби заузели одашиљач на Козари, и уместо БХ телевизије, емитовали су програм из Београда, што по њему очигледно значи да су Срби отворено позивали на убиство народа у БиХ.
Велики антиглобалиста и помиритељ Балкана, у својем обраћању српски народ изједначио је са припадницима Кју Клукс Клана, и самим тим нас сврстао међу најгоре злочинце и убице.
Антиглобализам Ивана Пернара, као и свих хрватских политичара има свој почетак и крај, а који може бити коришћен у маркетиншке сврхе све док не угрожава стратешке интересе Хрватске, и о њему ће говорити на нивоу који му одговора за улазак у сабор и добијање гласова.
Зато не треба да нас чуде проусташке изјаве Ивана Пернара, нити његови одласци на прославу Олује у Вуковар и марширање улицама са усташама (херојима домовинског рата) .
Али оно што треба да нас чуди, то је одушевљеност његовим говорима у Србији, и то међу онима који се представљају као српски нациналисти.
Пре пар дана, посланичка група Двери, довела је Ивана Пернара у скупштину Србије, сликали су пар селфија, и те фотографије су обишле бившу СФРЈ.
Двери су покушале да јефтиним маркетингом добију на значају и да у појављивању са Пернаром и себе сврстају у „антиглобалисте“ попут њега, а самим тим и сами постану „нове политичке наде Балкана“, док су у реалности само испали наивчине и политички дилетанти, или можда…
Тактика Пернара је јасна. Представља себе као младог, перспективног политичара, борца против система, антиглобалисту, који при том никада није ударио на саме темеље стварања хрватске државе, чини га допадљивим и привлачним гласачком телу у Хрватској.
А шта су урадиле Двери.
Бирачко тело које би требало да привуку кроз овакве политичке авантуре терају од себе,што можда и јесте циљ свега и облачење у неко ново одело које нема везе са „светосавским национализмом“ који су годинама заступали.
Поставља се питање, да ли је наивност Двери заиста наивност, или се ради о политичком престројавању у неке нове идеолошке редове, где ће нам под маском антиглобализма и борбе за права, постати пријатељи сви они против којих смо се годинама борили.
Ја лично још нисам сигуран.
Одговор на ово питање засигурно зна Бошко Обрадовић…
А можда и амбасадор Скот…
Иван Ивановић