БЛОГ – О патриотизму пише седамнаестогодишња Милица са Космета

0
2395

Зовем се Милица Милетић, идем у Средњу уметничку школу,имам 17 година. Живим у Сочаници, на Косову и Метохији. Волим да проучавам историју, посебно историју Српског народа и да пре свега сачувам од заборава неке чињенице које су за наш народ и више него битне.

11121027_980793588621614_1958327697_n

Патриотизам,љубав према отаџбини

Патриотизам је израз који у најширем смислу означава позитиван однос појединаца или групе према својој домовини. Домовина сама по себи представља моралну вредност. Оличење једног народа, једне нације, јесте историја, култура и вера.

Сваки народ се осећа супериорно у односу на друге народе, то распирује патриотизам и љубав према својој отаџбини. Како каже једна руска пословица: ,,Човек који не зна своју историју и прошлост,не зна ни своју садашњост, а ни будућност.“

Отаџбина није предмет, оивичен, ограничен, утемељен, отаџбина је мисао, вера, а мисао и вера никад не умиру.

Национално учење креће још у детињству, у породици. Преношење обичаја и историје на даље потомство, заправо и јесте очување и настављање једне нације, традиционално учење, упознавање младих са прошлошћу своје земље.

Велики део Српске историје прекривен је великим заборавом, али један део је попуњен и обогаћен разним догађајима, личностима, темама које се и дан данас помињу, тумаче, о којима се дискутује и полемише, што у школском систему, тако и изван њега и наравно међу народом.

Народ је тај који чува своју традицију и памти своју прошлост.

Пре него што се упознамо са историјском науком, увек се поставља питање – шта је заправо историја? На основу чега се пише, како се дели?

Историја Србије је као што напоменух, веома попуњена и богата разним догађајима који су означили победу, пркос великим силама које су вршиле притисак над нашим народом и нашом земљом, битке које су означиле победе док је читав свет очекивао да наша земља поклекне, бројне офанзиве које су изводили наши јунаци, војсковође, и које се и дан данас уче и препричавају у школском систему, код нас и у другим земљама, на разним универзитетима.

Памтимо време владавине Немањића, средњовековне моћне српске династије. У то време велика, стабилна, чврста земља, достојна сваког поштовања и памћења пре свега.

А данас упркос свему што нам се кроз историју догађало, мала земља где велике силе стварају услове и одвајају нашу српску територију део по део, уводе њихову псеудо културу уништавајући наш понос и наше национално учење које су нам оставили наши преци који су се борили за сваки комад своје земље.

Данас, остаје историја и учење од славних људи тог времена, и та ратоборна и непоколебљива особина код наших људи, који се боре за своју земљу, што у животу,тако и у спорту, уметности, науци, култури..

Кроз историју, Србин је увек тешко рањаван, али је увек сачувао достојанство у сваком рату, бици, победи или поразу.

У сваком поразу видели смо трачак слободе. Имали смо лепу прошлост на двору Немањића, после које су уследили дуги несрећни векови.

Основали смо велико царство, касније пали под превласт Турске империје, где је наш народ највише пропатио.  Уништавали су нам цркве, отимали нашу децу и претварали у јаничаре. Наши јунаци нису могли да издрже под тим притисцима, па су тражили склониште у шумама, где Турчин није смео крочити.

Увек смо сматрани као непоколебљиви, храбри ратници, и увек смо достојно служили својој земљи, познати као  јунаци који су потекли и који су се уздигли на историјској позорници, јер су бранили сваки драгоцени део своје земље. Један од таквих је Војвода Живојин Мишић, најмлађи син од тринаесторо деце, како би се у нашем народу рекло, дете са села навикнуто на све.

Уздигао се од пастира па до славног војводе чију тактику усавршавају ученици на Војним академијама код нас и у свету. Такви су и Степа Степановић, Павле Јуришић, Радомир Путник, а о њима сведоче књиге нашег историчара Сава Скока. Сва та велика храброст је описана у тим биографијама.

Сви су они били деца са села, научени и навикнути на борбу под тешким условима, и то још у детињству. Сеоски живот у то време није био нимало лак.

Из прича наших предака, добро знамо да је човек  морао да се бори за свој хлеб, да би исхранио породицу. Арчибалд Рајс у својој књизи „Чујте Срби“ говори о тој храбрости и издржљивости: ,,Видео сам и ваше рањене у тим покретним болницама и на операционим столовима.

Ретко кад би им се јаук, па ни јецај отео из уста, а често их (на почетку рата) услед недостатка наркотика нису ни успављивали.“

Прелазак преко Албаније, недостатак хране, гардеробе, уз све те потешкоће и хладноћа, то је могао и морао наш српски народ да издржи.

Присећајући се ових догађаја, треба бити поносан на своју историју и свој народ који није дао да га газе непријатељи. Одлучно му  се противио и није дозволио да непријатељ понизи и себе и свој род.

Кроз целокупан ток историјских догађаја који су се одигравали у Србији, многи памте и братоубиства, поделе нашег народа и честе сукобе који су задесиле и Краљевину Југославију  1941. године.

Задесиле су нас велике ратне страхоте, присетимо се само да је у току Немачког нацистичког бомбардовања, страдала и Народна библиотека, где су уништени драгоцени рукописи, јединствене књиге и много тога што је сведочило о прошлости нашег народа.

Завршетак рата донео је да се генерал Дража Михаиловић, човек који је први у Европи повео борбу против нациста  назива злочинцем.   Када су он и његова војска  разоружани од стране Партизана и Руса Партизана који су у Југославију ушли  као „ослободиоци„, дошло је до обрачуна  са  свим традиоционалним вредностима које су постојале. Посебно се обрачунавајући са српским националистима, Црквом и вером и  последице тог прогона  можемо и дан данас осетити.

Од тог периода у Србији владају поделе непромењене до дан данас. Посебно се требамо присетити свих  зала која смо претрпели од народа који су  некада били у саставу наше заједничке земље. Посебно од Хрвата, муслимана и шиптара. Грађански ратови вођени ’90-тих година  оставили су многе жртве и последице  по српски народ, а жртава има и дан данас. Поготово на Косову и Метохији.

Поента свега овога што пишем, јесте да се никад не заборавља нешто што је најважније за опстанак једне нације, а то је историја.

Волела бих да се већи број младих ангажује око детаљног учења историје. Праве историје.

Да ми као потомци тих славних ратника знамо ко нам је био отац, деда, прадеда, за шта су се они борили, да би све то сутра могли да испричамо нашој деци.

Јер како кажу паметни,  ко историју заборавља, историја му се понавља.

Милица Милетић