Став Иницијативе „НИКАД ГРАНИЦА“ у чијем раду учествује и СНП Наши поводом предлога Резолуције Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији и Образложења исте
Резолуција ће бити размотрена на седници Народне скупштине заказаној за суботу, 12.1.2013. у 11 часова. Платформа за коју се претходно тражила сагласност различитих друштвених актера и институција, укључујући и представнике Срба са Косова и Метохије, у међувремену је измењена и проглашена “тајном”, и одустало се од њеног представљања Народној скупштини – чиме је она престала да буде предмет политичке расправе или разматрања. У међувремену су се и председници општина и скупштина општина са севера КиМ оградили од новог документа, тј. Резолуције, на коју они нису дали никакву сагласност, и чији се принципи косе са принципима из изворне Платформе, коју су представници Срба са КиМ само условно подржали.
Што се тиче само Резолуције, на првом месту је нејасно зашто Резолуција, као општи правни акт, има образложење. Поставља се питање какав је правни значај и каква је правна снага „Образложења“ предложене Резолуције? Из тачке 6. Предлога Резолуције произилази да је иста обавезујућа за све државне органе, па се може основано закључити да Образложење није обавезујуће и да никог не обавезује. Тај део текста је чисто политичке природе и у функцији је ублажавања реакције јавног мнења на отворен удар на уставни и правни поредак Републике Србије.
Индикативно је да се Резолуција СБ ОУ 1244 не помиње у тексту Резолуције, а ни у Образложењу. Она је дотакнута у уводном делу Резолуције па се поставља питање зашто се Резолуција у тачки 1 није позвала на тај међународни правни акт као чврст камен темељац очувања територијалног интегритета наше земље? Тиме би се отклонила свака могућност различитог тумачења Резолуције и уједно би представљала смерницу за тумачење свих осталих одредаба Резолуције.
Из текста предложене Резолуције такође произилази да је она у функцији легализације раније постигнутих споразума (Стефановић-Тахири) који су већ спроведени, а истовремено чини правни основ и за даље спровођење свих раније постигнутих договора. Тиме ће Влада убудуће бити и правно заштићена јер ће имати правни основ за спровођење свих споразума које су раније потписани. Дакле, безакоње је озакоњено. Покренути поступак за оцену уставности тзв. Бриселских споразума се игнорише, Влада Уставном суду не одговара на захтеве иако су сви законски рокови прошли. Још простије речено – уставни поредак се ставља ван снаге. Споразуми постигнути у Бриселу између Ивице Дачића, Хашима Тачија и Кетрин Ештон надјачавају Устав и његове одредбе о територијалној целовитости земље.
Као што се види из текста Резолуције више се не тражи сагласност представника Срба са Косова и Метохије за постигнуте договоре. Предвиђа се само „константан дијалог“, што је врло неодређена и необавезујућа формулација. Није предвиђена никаква санкција за кршење ове одредбе нити механизам како да се иста спроведе. Реално је очекивати да ће представници Срба са Косова и Метохије временом бити маргинализовани и чак потпуно искључени из даљих збивања те ће се формулација „константни дијалог“ преточити у пуку формалност.
У тачки 2 Резолуције се види решеност тренутне власти да дефинитивно реши проблем Косова и Метохије, па постоји бојазан да неће остати много простора за оне који долазе после њих. Имајући у виду изузетно тежак међународни положај наше земље и слабе преговарачке позиције које је створила претходна, а и актуелна власт ставом да се државни и национални интереси жртвују ради уласка у ЕУ, ствара се реална опасност да стављањем потписа од стране представника највиших органа власти на споразуме и договоре дефинитивно изгубимо део наше територије која ће временом заиста и постати субјект међународног права.
У тачки 3. се помињу „додатни уступци“ које је Република Србија спремна да учини реди превладавања тренутног стања у односима између српског и албанског народа. Обзиром на постојеће стање, сваки даљи уступак задире у националне и државне интересе, а ти интереси су већ угрожени и без икаквих додатних уступака. Уз то, евентуални уступци нису ничим омеђени – они могу да иду у бесконачност.
У тачки 5 се од Владе захтева да „редовно извештава о развоју догађаја…“, а при том се не прецизира кога да обавештава, ни који временски период се подразумева као “редован”, па је одредба недоречена. Резолуција није на јасан и недвосмислен начин обавезала Владу да редовно обавештава Скупштину Републике Србије као и да све постигнуте Споразуме доставља да би исти били одобрени од највишег законодавног тела и од стране представника Срба са Косова и Метохије. Самим тим није ни прописана ни санкција за кршење те обавезе у виду неважења или апсолутне ништавости евентуално постигнутих споразума.
ЗАКЉУЧАК: Резолуција даје одрешене руке Влади да као извршна власт делује као отуђени центар моћи мимо парламента, мимо Уставног суда и мимо представника Срба са КиМ. О грађанима Србије да и не говоримо. Резолуција садржи уопштене одредбе декларативне природе које су подложне различитнм тумачењима те као таква може бити покриће и правни основ за све што Влада науми да уради. Увек постоји начин да се јавност убеди како је сваки потез Владе у „државном и националном интересу“. То постаје уобичајена фраза и декор свих правних аката који се доносе као и оно да „никад нећемо признати Косово“. Ради се о већ уобичајеном декорисању и маскирању издаје која се на делу спроводи. Укратко речено – ово је платформа за “нормализацију односа” – какву прижељкују ЕУ и САД, односно фактичко признање КиМ. А, самим тим што се легитимише успостављање границе са КиМ – већ је направљен кључни корак у том правцу.
Вреди се осврнути и на Образложење које, иако у формалном смислу необавезујуће, може да послужи за додатну политичку легитимизацију будућих незаконотих и неуставних потеза Владе везаних за КиМ. Дакле, недостаци Образложења су још уочљивији из разлога што је оно детаљније, па се из њега лако може уочити кршење Устава РС. Образложење врви од одредаба које су противне важећем Уставу РС и договору који је постигнут са Србима на Косову и Метохији приликом излагања Платформе:
- не помиње се Резолуција 1244
- одустало се од начела „ништа није договорено, док се све не договори“
- признат је ограничени правни и међународни субјективитет и легитимитет ПИС, што би се могло протумачити да се признаје да је “Косово” субјект међународног права
- Тежи се „превазилажењу институционалних паралелизама на подручју АП КиМ“, што значи да сама Србија предлаже да њен јавни поредак повлачи и престаје да делује на територији КиМ.
- Спорно је формирање Аутономне заједнице српских општина на КиМ које би чиниле територијалну аутономију 4 општине севера. Према чл. 1 Устава Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе. Према томе, Срби не могу имати статус националне мањине ни на једном делићу територије РС. Овде се иде са предлогом да се прави територијална аутономија у постојећој Аутономној покрајини, и да ствар буде још гора, да ту аутономију имају Срби као већински и конститутивни народ у Републици Србији.
- На више места у Образложењу се помиње Устав Покрајине. Према чл. 185 Устава РС, највиши прани акт Покрајине је Статут, а не Устав. Покрајине не могу доносити законе, како се то помиње у Образложењу, већ само одлуке.
- Супротно важећем Уставу, чл. 142, судска власт више не би била јединствена на територији РС и судије више не би биле биране од стране Народне скупштине РС. Судска власт се сада и de iure предаје Покрајини, а тражи се само да грађани српске аутономије у оквиру Покрајине утичу на избор и састав судова.
- Идентично је и са тачком која се односи на унутрашње послове.
- У више тачака Образложења се користи потенцијал у смислу „требало би“ „биле би“ што говори о потпуној инфериорности наших органа власти у односу на неке друге центре моћи.
- Тачка која говори о уговорном односу СПЦ и ПИС се позива на статус Римокатоличке цркве у Италији, па се прећутно признаје да је Косово држава јер би наводно и наша СПЦ на КиМ требало да има исти правни статус као и Римокатоличка црква у Италији која је суверена држва.
- У Образложењу се директно крши Устав Републике Србије тиме што се константно понавља термин „ Устав АП КиМ“. Тиме се покрајини прећутно даје статус државе.
- Тачка „Разлози за доношење Резолуције по хитном поступку“ даје демагошко образложење тј. празне речи без икавог садржаја. Из тог дела текста се уопште не види у чему се састоје разлози таквој журби која се жели представити нашој јавности.
ЗАКЉУЧАК: Након доношења ове Резолуције, створиће се правни основ за све безакоње које се досад спроводило и спроводи се. Влада ће бити политички заштићена и увек ће посегнути за Резолуцијом као заштитним аргументом, кад год буде изложена нападима и критикама. Сви досадашњи противуставни и противзаконити акти представника власти овом Резолуцијом били би легализовани.
Два најновија цитата највиших представника власти потврђују, може се слободно рећи, наше најцрње сумње. Премијер Ивица Дачић је дословце 9.1.2013. изјавио: “Није циљ да Србија има своје институције, већ да постоје институције које ће бити прихватљиве и за Србе на Косову и за Приштину”. Милован Дрецун, председник скупштинског Одбора за Косово и Метохију је на РТ Војводина изјавио следеће: “Нудимо признање косовских институција за аутономију Срба” (преглед скандалозног гостовања може се наћи на http://www.nspm.rs/hronika/milovan-drecun-nudimo-priznanje-kosovskih-institucija-za-autonomiju-srba.html).
Више је него јасно да је уставни поредак наше земље најозбиљније угрожен, те да су се већ одавно створили услови да се огласи Уставни суд и да својим одлукама заустави даље урушавање уставног поретка Републике Србије. Међутим, у одсуству оглашавања Уставног суда, грађани и друге институције свакако имају право да то ураде.
Информативна служба СНП Наши